„Not Okay” satira o influenserima koji prodaju maglu, sadrži i ocenu filma u svom imenu

Influenserska kultura prodavanja muda za bubrege je očigledno u svojoj silaznoj putanji čim su i komercijalni holivudski filmovi poput „Not Okay” krenuli sa satirom i đonom na njih. Pitanje je samo koliko ih oštro treba nagaziti i da li je to ovaj film uspeo.

Deni Sanders (Zoi Dojč) želi da bude nešto. Ona je 20-godišnjakinja bez prijatelja, koja radi kao foto editor u kompaniji koja se bavi digitalnim medijima (ajde da kažemo nešto kao Buzzfeed). Telefon joj je deo tela kao i većini nas. Opsednuta je društvenim mrežama, život meri brojem lajkova i loži se na kolegu i naduvanog fakboja (Dilan O’Brajan koji malo i previše podseća na Pita Dejvidsona). U pokušaju da impresionira i njega, ali i ceo svet, i da pokrene svoju karijeru, izmišlja put u Pariz i fotomontažom se ubacuje na slike svih turističkih destinacija glavnog grada Francuske. Iznenada, teroristički bombaški napad pogađa Pariz, ubivši desetine, i Deni odlučuje da vozi dalje sa svojom pričom u kojoj laže da je bila svedok napada. Uskoro, ona postaje lice pokreta preživelih, stoji rame uz rame sa Rouan (Mia Ajzek), tinejdžerkom koja je preživela pucnjavu u školi.

Sam film pravi nekoliko greški u samom početku koje će mu se obiti o glavu do kraja. Glavna junakinja je zamišljena kao užasna i isprazna osoba, koju je potpuno pojelo potrašačko društvo i senzacionalizam interneta. Za nju, i način na koji se postavlja i vrednuje stvari, deluje kao da nema nazad, a rediteljka filma Kvin Šepard nam sprema njen redemption u drugom dela filma, koji ipak deluje skoro pa nemoguće. Drugi problem je što je film u početku i intoniran kao mladalačka komedija koja ima „nešto da kaže” ali nećemo se mnogo zamarati ako i ne dođemo do toga, a onda polako postaje u svom scenariju mračnija drama, koju postavljeni likovi iz prve polovine filma ipak nisu uspeli da iznesu na svojim plećima.

U jedan lonac je rediteljka Šepard strpala i praznoglave jutjubere, i naduvane fakbojeve i prave traumatizovane žrtve, i ljude kojima se dešavao i život offline, nadajući se da će možda jedni naučiti od drugih kritikom ili dijalogom, ali ovako je samo dobila, u istom tom loncu, prezačinjeno jelo. Ozbiljni momenti scenarija prosto vape i za ozbiljnim rediteljem koji bi dao mračniju i ozbiljniju verziju priče, bez šljokica i šljaštenja lepih glumaca iz MTV serija. Tod Solonz prvi pada na pamet, koji sad već jako dugo nije ništa radio.

Najpozitivnija strana filma ostaje Zoi Dojč, mlada glumica koja ima jedno od onih lica posle kojih ste stalno u fazonu – „gde sam beše gledao ovu malu”. Gledali ste je i gledaćete je, jer svojim prethodnim radom zaslužuje da uđe u prvu ligu glumica u dvadesetim. Scena seksa nje i njenog partnera (O’Brajana) u filmu je nešto što se prepričava poslednjih dana na internetu, što zbog svoje weird neprijatnosti, a što i zbog toga što su O’Brajanovi fanovi to konačno dočekali da vide.

Ostaje na kraju velika šteta, jer je ovo priča koja zaslužuje ozbilljan film, sa ozbiljnom autorskom ekipom. Mali ljudi sa interneta su tu već jako dugo, sa svim svojim maglama za prodavanje, spremni za satiru i raskrinkavanje. Not Okay u najbolju ruku možemo samo da posmatramo kao početak jednog takvog talasa.

Naslovna fotografija: Youtube Screenshot