O pobedniku 49. FEST-a: „Oaza“ Ivana Ikića je film koji će nas naterati na razmišljanje

Srpski film je ponovo u modi. Najpoznatiji srpski filmski festival, FEST, završen je pre nekoliko dana i to svečanom dodelom nagrada. U „Glavnom takmičarskom programu“ trijumfovao je film Oaza kome je pripao „Beogradski pobednik“ za najbolji film, uz obrazloženje da je glavna nagrada festivala dodeljena „za jedinstveno i emotivno iskustvo koje snagu pronalazi u dalekosežnoj i ogoljenoj empatiji”. Žiri definitivno nije pogrešio u proceni.

Oaza scenariste i reditelja Ivana Ikića, do sada prvenstveno poznatog po debitantskom filmu Varvari iz 2014. godine, zaista jeste jedno jedinstveno i vanserijsko ostvarenje, zapravo prava dragocenost i dobrodošla anomalija u okvirima srpskog (pa i svetskog) filma. Ikić i ekipa su ponudili nešto što se danas na velikom platnu retko može pronaći: autentičnu i nepatvorenu emociju. A uz to, dali su nam dosta povoda za razmišljanje i samopreispitivanje. Junaci Oaze i njihove sudbine ostaju u mislima gledalaca dugo nakon što se izvrti odjavna špica. U sveopštoj devalvaciji vrednosti i koroziji ljudskog i ljudskosti, Oaza nudi upravo ono što je nagovešteno u samom naslovu – sigurno utočište, pa makar samo i privremeno, od sveopšte i (reklo bi se) nepovratne dehumanizacije sveta u kome živimo.

Da je Ikić snimio delo vredno pažnje mogli smo pretpostaviti još prošle godine, u septembru, kada je njegov drugi dugometražni igrani film premijerno prikazan u selekciji „Dani autora“ na 77. Venecijanskom filmskom festivalu. Ući na Veneciju je pravi podvig, pogotovo ako je u pitanju film iz jedne male zemlje kao što je Srbija, a činjenica da je Oazi tom prilikom pripala prestižna Nagrada „Europa Cinemas Venice Label“ za najbolji evropski film u selekciji „Dani autora“ nedvosmisleno govori da je u pitanju ostvarenje zavidnih dometa. Nakon venecijanskog uspeha, Oaza je prikazivana i/ili nagrađivana na mnogim festivalima širom planete – u Kotbusu, Zagrebu, Skoplju, kineskom gradu Pinjao, Sofiji, El Guni (u Egiptu), Montrealu, Bergenu, Soluni, Minsku, Sevilji, Talinu… Projekcije na FEST-u bile su prva prilika da domaća publika vidi ovaj film na velikom platnu i, moram priznati, čekanje se isplatilo.

Priča Ikićevog filma smeštena je u Dom za decu i mlade sa posebnim potrebama, a radnja se vrti oko ljubavnog trougla koji čine Marija (Marijana Novakov), Dragana (Tijana Marković) i Robert (Valentino Zenuni). Dvosatni film podeljen je na tri segmenta od kojih svaki nosi ime jednog junaka. Marija je nova štićenica Doma i potrebno joj je neko vreme da se privikne na nepoznatu sredinu, a u čemu joj ključno pomaže njena cimerka Dragana. Ali, prijateljstvo devojaka dolazi u pitanje kada se ispotavi da su obe zaintersovane za Roberta, ćutljivog mladića iz susednog paviljona koji radi u domskoj kantini.

Ikić ogoljuje mehanizme ljubavnog trougla sve do same srži, usredsredivši se na njegovu opsesivnost i destruktivnost, a sve to bez držanja pridika i moralnih pouka. Oaza je često sirova i surova, ali istovremeno i vrhunski stilozovana, uz nijansu poetizacije koja zapravo samo naglašava verizam i filmu daje dodatni emotivni naboj.

Posebno važno je istaći da u Oazi glavne uloge tumače štićenici Ustanove za decu i mlade „Sremčica“, mladi ljudi koji su kroz višegodišnji proces kastinga i radionica učili da glume i spremali se za snimanje. Ikić poseduje beskrajno razumevanje i saosećanje za svoje glumce i njihovu situaciju, što se i vidi u svakom kadru. On ne želi da ublaži teškoće njihovog postojanja, ne skreće pogled sa problema koji ih more i spolja i iznutra, ali istovremeno daje sve od sebe da filmsku priču učini što toplijom i proživljenijom, bez traga eksploatacije, tako da nijednog trenutka ne posumnjamo u njegovu iskrenost i dobru nameru.

Oaza nam približava čitav jedan svet koji je za većinu nas toliko dugo bio sakriven i koji nam se sada, a zahvaljujući snazi sedme umetnosti, čini bližim i manje stranim. Gledajući Ikićev film počinjemo ne samo da saosećamo, nego i da razumemo, a to je jedini pravi put ka empatiji koje poslednjih godina, pa i decenija, ima sve manje i manje.

Mladi glumci ne glume sebe, već su, uz svesrdnu pomoć Ikića i ekipe, stvorili upečatljive i višeslojne likove. Devojke, Marijana Novakov i Tijana Marković, izuzetne su – njihove Marija i Dragana su toliko stvarne da imamo utisak da možemo da posegnemo ka platnu i dodirnemo ih. Nastup Valentina Zenunija je znatno svedeniji i tiši, praktično bez reči dijaloga, a opet savršeno funkcionalan i usklađen sa ostatkom filma i glumačke podele. Ikić kao i u svom prethodnom filmu veoma vešto spaja i kombinuje naturščike i profesionalce.

Maruša Majer (Ederlezi Rising, Ivan) i Goran Bogdan (Otac, Močvara), iskusni i talentovani glumci iz regiona koje do sada već dobro poznaje i naša publika, tumače uloge vaspitača u Domu. Njih dvoje su u drugom planu, s tim da to ne umanjuje njihov značaj pošto njihovi likovi usmeravaju radnju i pomažu nam da steknemo bolji uvid u lavirint rasplamsalih emocija u kojima se nalaze mladi junaci. Sprega ovih pet likova, tri istaknuta i dva u drugom planu, daje specifičnu dinamiku čitavom filmu i odlično je izvedena.

Svako ko prati scenu, zna da kod festivalskih filmova neretko ima dosta kalkulacija i kompromisa, da se često biraju teme koje bi „mogle da imaju prođu“, desi se da zafali autentičnosti i iskrenosti. Oaza nema nijedan od tih problema. Pred nama je jedan čistokrvni autorski film, promišljen i angažovan, snimljen sa velikim stepenom finese. Ikić je sa direktorom fotografije Milošem Jaćimovićem i montažerom Draganom von Petrovićem tesno sarađivao i na Varvarima, pa je Oaza film u kome svako tačno zna šta radi i zašto to radi. Novi film se u tematskom i vizuelnom pogledu naslanja na prethodni, ali uz dosta nadogradnje i umetničkog napretka: Varvari su bili dobri, ali Oaza je izuzetna i mislim da neću pogrešiti ako kažem da je u pitanju jedna od najboljih drugih režija u istoriji srpske kinematografije. U najkraćem: film za ponos. Pogledajte ga.

Fotografije: Promo