Od nemila do nedraga, od „Dedvuda“ do… „Dedvuda“
Piše: Zoran Janković
Sa današnje tačke gledišta, kada se uzima u obzir i sporogorući komercijalni potencijal sadržaja koji u sebi nose jasne naznake ubedljivog kulturnog kapitala za buduće dane i godine, potpuno nerazumna i sasvim nepravična odluka da se nakon emitovanja tri izvrsne sezone ukine serija Dedvud deluje teže pojmljivo. A vreme je zaista pokazalo da je Dedvud, koji je prikazivan od 2004. do 2006. godine, i zaista bio dalekosežno uticajan kulturni kapital u slučaju ove produkcijske kuće. Naravno, skupa sa serijama The Wire i Entourage, da istaknemo tek par najsvetlijih primera iz te ere.
To dugo međuvreme proteklo je i u glasnim vapajima poštovatelja Dedvuda (i njenog kreatora Dejvida Milča) da se ispravi tako krupna i bolna nepravda, što se napokon i desilo pre nekoliko dana kada je pred i dalje gorljivo i nestrpljivo gledateljstvo stigla filmska završnica nazvana jednostavno Deadwood: The Movie. Nimalo iznenađujuće, Milč i ostatak udarnog dela kreativne i autorske ekipe opredelio se za, kanda, jedini razuman potez – sročili su film kao završnicu obraćajući se isključivo poštovaocima i poznavaocima i krećući od premise da tu već svi znaju ono što je potrebno znati o tom očaravajućem malenom univerzumu zvanom Dedvud. Stoga se Deadwood: The Movie direktno naslanja na ono predočavano u tri sezone serijske inkarnacije Dedvuda, a radnja se nastavlja oko deset godina po događajima iz poslednje emitovane epizode. Imajući u vidu kablovsku i streaming suštinu kao osnovu bitisanja HBO-a, to je sasvim zdravorazumski, ako ne, i jedini logičan sled događaja, tim pre što je Dedvud svih ovih godina bivao u ponudi svog producenta-emitera, a i dalje jeste.
https://www.youtube.com/watch?v=s0WrXmhvXTA
Kako je otklonjena ta početna nedoumica – koliko širokom gledateljskom krugu bi trebalo da se obrati ovaj filmski i zaključni Dedvud, sve je došlo na svoje; oslobođen potrebe da pojašnjava svežepridošlima i da podseća na nešto prilično davno premijerno emitovano, Deadwood: The Movie je postao ono što je i morao da bude – dostojanstvena završnica priče o jednom istinski vrednom i uspelom televizijskom delu. I sve je ovde na mestu – film je produkciono ubedljiv, na okupu je bezmalo celokupan ključni deo glumačkog ansambla (Timoti Olifant, Ijan Mekšejn, Moli Parker, Kim Dikens, Pola Malkomson, Dejton Kali, Bred Durif, Džon Hoks, Robin Vajgert, Ana Gan, Vilijam Sanderson…), priča je i ovog puta dinamično ispripovedana i postavljena, a mrak po kojem su osuđeni da bauljaju i da se međusobno sukobljavaju glavni i ostali junaci nanovo je zavodljiv, dok je krajnji izraz izrazito filmičan i u prilično tanušnoj vezi za tipičnom televizijskom dramaturgijom.
Reditelj Danijel Minahan, pouzdani izvršilac rediteljskih radova u vrhu prve lige televizijskih reditelja, a koji je režirao nekoliko epizoda izvornog Dedvuda početkom ovog veka, odlično se snašao u režiji ove pritajeno eksplozivne priče o klinču kao neumitnosti i kvarljivosti ljudske prirode kao nepobedivoj, sveprisutnoj i nepremostivoj kletvi svih kletvi. Srećom po poštovateljo-obožavatelje, a srećom i po sam ovaj vrstan televizijski rad, sjajno se ponovo pokazao i sam Dejvid Milč, kreator i scenarista serije, koji se priči o Dedvudu kao samom epicentru inferna Divljeg zapada vratio nakon istinski duge pauze i podosta sušnih godina, ovde očitio nadahnut prilikom da se iznova bavi i poigrava tako dragim mu materijalom, i dalje potentnim i izdašnim.
Na stranu (možda i opravdane) strepnje osvedočenih znališa, nevernih Toma i cinika po pitanju krajnjeg kreativnog ishoda ovog projekta, Deadwood: The Movie je očekivan trijumf i pogodak pravo u metu po svakoj od iole važnih osnova, a, uz to, i primetno hrabar producentski potez koji je, usled te odluke da se filmski Dedvud obraća prevashodno poznavaocima i ljubiteljima, autorima ostavio širok manevarski prostor da dođu do ovako dostojanstvenog oproštaja od materijala i priče koju očigledno strastveno vole i osećaju kao nešto vredno povratka i ponovnih pokušaja.
Deadwood: The Movie u smislu stila i izraza, osim, naravno, serijskoj preteči, možda je najbliži izvrsnom vesternu Tombstone, koji je početkom devedesetih godina prošlog veka režirao Džordž Pan Kosmatos, i možda bi već sam po sebi mogao da privuče one kojima je vestern blizak gledalačkom srcu i umu a koji već nisu pogledali tu prevratničku seriju, ako takvi uopšte (i mogu da) postoje. A HBO se, nakon sličnog zahvata bliskih dometa u slučaju takođe nepotrebno eutanazirane serije Looking, u dovoljnoj meri odužio za tu nesmotrenost ili ne baš najbolju procenu pri odlučivanju od pre par deset i kusur skupih i dugih televizijskih i stvarnih leta.
