Okončana je „Igra prestola“: Ostali su samo pepeo i izneverena očekivanja

Piše: Đorđe Bajić

Osma sezona Igre prestola je tema o kojoj proteklih nedelja pričaju svi – statusi o ovoj seriji preplavili su društvene mreže, pišu se tekstovi (među njima i ovaj), vode duge i vatrene rasprave… To sve ne čudi ni najmanje, imajući u vidu da je u proteklih desetak godina Vesteros postao popkulturni fenomen par excellence. Teško da postoji neko na svetu ko bar nije čuo za Martina i njegove junake i junakinje s greškom, a milioni znaju svaki kadar i svaku stranicu. Igra prestola je više od opsesije, ona je za mnoge postala (gotovo) religija. Obožavaoci su uglavnom bili veoma lojalni seriji do početka emitovanja poslednje sezone. A onda se digla oluja mačeva.

Danas, kada je postalo popularno kritikovati Igru prestola, podgrejane su priče da su se ozbiljni problemi mogli uočiti u sedmoj sezoni, pa i ranije. Zlatno doba Igre prestola se po jednoj struji završilo tokom emitovanja pete sezone, u trenutku kada je serija prestigla nedovršeno Martinovo sedmoknjižje. Iako je, navodno, Martin bio u stalnom kontaktu sa tvorcima serije, Dejvidom Beniofom i D.B. Vajsom (među fanovima poznatim po zbirnom nadimku D&D), određeni broj gledalaca je još tada konstatovao da „to više nije to“. Doduše, oni koji su se žalili bili su u manjini, sve do sada već famozne osme i završne sezone koja je izazvala veliki revolt u fandomu. Ako ćemo iskreno, Igra prestola je oduvek imala svoje uspone i padove. Ipak, nivo je održavan. Posle svakog iskliznuća ili nepromišljenosti, dolazilo je i iskupljenje. Ne i ovog puta. Za iskupljenje više nema vremena – iscurele su sve epizode, gotovo je.

U jednoj rečenici: glavni problem dugoočekivane poslednje sezone je scenario. Dijalozi su postali drugorazredni (više nije bilo knjiga na koje se moglo oslanjati i to se u poslednjim epizodama osećalo više nego ikad ranje), a postupci junaka se ne uklapaju u predstavu koju su gledaoci stekli o njima. Ponuđeno ostavlja utisak nerazrađenog i često banalnog, a likovi su počeli da se ponašaju kao da su u fan fikciji. Dok su ranije sezone (ili barem prvih šest) bile prilično sporog tempa, završnica Igre prestola je zbrzana. U načelu, način na koji se priča odmotala do kraja bi mogao da funkcioniše – ali ne kada je sve zgurano u samo šest epizoda, pa makar one bile i duže od uobičajenog trajanja. Ali, po ugovoru samo je toliko ostalo, samo tih šest epizoda. Serija je postala preskupa za izradu i morala je da bude okončana. A to „moranje“ odnelo je danak. Istina, očekivanja od finala su bila ogromna. Teško ih je bilo dosegnuti, pa ipak… Očigledno je da je propuštena prilika da se Igra prestola okonča na način koji će ipak zadovoljiti veći broj gledalaca.

No, da krenemo redom… Epizodu po epizodu. U Zimovrelu (osma sezona, prva epizoda) šahovske figure su postavljene na tablu. Likovi su se okupili, završni okršaj se nazirao i sve je još bilo moguće. Vitez Sedam kraljevstava je doneo duge dijaloške scene, kojima je obilovala i prethodna epizoda. Vreme je isticalo, a radnja je odmicala mic-po-mic, što je već mnoge počelo da frustrira. I onda je emitovana Duga noć, sada već čuvena treća epizoda osme sezone. Epski sukob armija mrtvih i živih je trajao gotovo punih sat i po. Gledaoci su se žalili da je fotografija u ovoj epizodi previše mračna, da se u njoj akcija ne može dobro sagledati, ali taj sukob jeste bio epski. Sa omaškama i iskliznućima, da, ali u suštini ponuđeno je bilo veoma zadovoljavajuće i spektakularno, sve do konačne konfrontacije sa Noćnim kraljem u poslednjim minutima. Pretnja koja se se gradila osam godina je razrešena jednim ubodom sečiva i beli hodači tada nestaju kao da ih nikada nije ni bilo. Razočaravajuće, nema šta. Ako ništa, bar je Melisandra napustila seriju na prilično efektan način. A bilo je tu još zanimljivo realizovanih smrti, mada je brzo postalo uočljivo da stradaju samo manje važni likovi, ne i oni centralni.

Mnogi su mislili da će Noćni kralj i njegova armija ledenih zombija predstavljati pretnju do samog kraja, ali ne… Fokus se u četvrtoj epizodi prebacuje na Sersei Lanister koja se, da stvar bude gora, ponaša kao jednodimenzionalni negativac iz trećerazrednog stripa. Priča se ubrzava, glave lete, nelogičnosti se umnožavaju. Četvrta epizoda Poslednji Starkovi je možda i najslabija u čitavom serijalu i postaje očigledno da nećemo dobiti završnicu koja će doneti zadovoljenje. A onda dolaze famozna Zvona, epizoda u kojoj se uvodi novi glavni negativac – to mesto sada zauzima Deneris Targarijen, voljena Majka zmajeva, koja je osam godina percipirana kao jedan od najpozitivnijih likova. Njeno skliznuće u ubilački bes i uništenje Kraljeve luke razbesnelo je milione gledalaca. Igra prestola je, između ostalog, stekla slavu upravo zahvaljujući svojim preokretima. Martin je bio spreman da likvidira ključne junake u najneočekivanijim trenucima, od pogubljenja Neda Starka u prvoj sezoni pa na dalje… Ipak, svi ti trenuci su bili pripremljeni. Oni nisu delovali nakalemljeno ili kao nešto što se ne uklapa u priču. Denerisina preka narav bila je poznata od ranije, ali ona nikada nije ubijala nevine. Ona je nevine štitila. Sudar kraljica u završnici pete epizode je krajnje nezadovoljavajući (Serseina nadmoć iz četvrte epizode nestaje kao da je nikad nije ni bilo, a Deneris uz pomoć samo jednog zmaja uspeva da reši rat u svoju korist), a pod ruševinama ostaje mnogo toga što se brižljivo razvijalo osam godina – uključujući i razvoj lika Džejmija Lanistera.

Gvozdeni presto, poslednja epizoda, donela je razrešenje onog što je posejano u Zvonima. Mehanički, sa ciljem da se sve što brže okonča, sledi još jedan ubod nožem, još jedno razočaranje, sada već sa ukusom rutine. Negde između redova se mogu prepoznati Martinova ironija i nemilosrdna pripovedačka ruka, s tim da su problemi sa scenarijom toliki da sve drugo pada u zasenak, uključujući i fenomenalne specijalne efekte, kostime, scenografiju… Igra prestola jeste mašatarija, ali ta maštarija je imala utemeljenje u logici sveta koji je Martin stvorio. U Zvonima i Gvozdenom prestolu sve se to para i raspada, a logičnost i razvoj likova trpe najjače udarce. Da li je ovo završnica koju smo čekali osam godina? Nije. Da li će dve preostale knjige koje treba da napiše Martin uspeti da speru gorak ukus? Možda. Pod uslovom da ikada budu završene. Ono što je sigurno jeste da je seriji došao kraj i da taj kraj deluje kao skica, ne kao ono na šta je čekano osam godina…

Na internetu je aktuelna peticija da HBO otpusti Beniofa i Vajsa i ponovo snimi poslednju sezonu Igre prestola sa novim scenaristima. Od toga najverovatnije neće biti ništa, ali ostaje fakat da je ovu peticiju za svega deset dana potpisalo gotovo milion i po ljudi. Impresivna brojka, nema šta. Nezadovoljnih je mnogo, a u mnogim slučajevima je to nezadovoljstvo preraslo u bes. Zamislite samo kada bi ljudi u sebi pronašli snage da to ubeđenje i tu strast koje gaje za jedan fiktivan svet preusmere na stvarni svet oko nas, planetu na kojoj zaista živimo… Gde bi nam bio kraj! Ali, da se ne zanosimo i vratimo na temu… Serija je završena.

Samo, da li je? Da li je zaista?

HBO nije lud da tek tako prikolje svoju zlatnu koku. Imajući u vidu prikazano, završnica osme sezone ne deluje onoliko konačno koliko se obećavalo. Preteklo je oko 15 nosećih likova, što svakako otvara mogućnost za neke nove avanture. Ako se Denerisina nelogična sudbina stavi na stranu, u poslednjoj sezoni nije bilo one beskompromisnosti po kojoj je serija poznata. Gotovo svi favoriti su preživeli, čak i onda kada je priča zahtevala da umru. Povratak u Vesteros je neminovan – tu su romani koji su u pripremi, a tu su i nove serije koje HBO sprema a koje će se razrađivati Martinovu mitologiju. Pitanje je samo koliko će gledalaca biti spremno da još jednom krene na ovo putovanje.