Ostavi suze za kraj…: Kritika filma „Plači, mačo“
Vreme će, a ko i šta drugo, pokazati da li je zvanično obelodanjen i potvrđen oproštaj Klinta Istvuda prava stvar ili, daleko bilo, još jedan pokušaj privlačenja pažnje u konkretizovane marketinške svrhe i/ili deo folklora iz domena autodrame kojoj su slavni, cenjeni, poznati, u zvezde kovani… svako malo i sasvim nepotrebno i iracionalno skloni. Elem, Klint Istvud se na osnovu onoga što sada znamo upravo filmom Plači, mačo (Cry, Macho) oprostio od filma (dakle, režije i glume), te se onda dometi ovog filma imaju posmatrati i vagati upravo u tom svetlu i kontekstu. Istina, i kalkulacije i spekulacije kad-tad moraju da pokleknu pred činjenicama, a ovde krunski fakat u trenu podseća da je Istvudu već 92. godina.
Hitro i ekonomično – Plači, mačo nije film kalibra podesnog oproštaju nakon tako berićetne, smislene, mudro vođene i biserima krcate karijere na velikom platnu, pri čemu dobar deo te baštine sa punim pravom potpada pod okrilje sedme umetnosti, a ostatak, uključujući i manji broj nedvosmislenih promašaja, svakako zavređuje epitet upotrebljive i privlačne filmske konfekcije. U svetlu naknadne pameti, možda je bilo pametnije i efektnije staviti tačku (a možda i rečiti uskličnik!) nakon prethodnog filma The Mule, i već za kojim Plači, mačo kaska.
Ali da razjasnimo sve moguće nedoumice, Plači, mačo i ovakav kakav na kraju jeste, definitivno zaslužuje punu gledalačku pažnju i izdvojeno vreme, naravno, sa tačke gledišta i po meri filmofila koji film i dalje dobro osećaju. Istvud je (kako sada stvari stoje) na filmu rekao šta ima i šta je po tom pitanju izvoleo, a osnovni je filmoljubački red pokazati davnih dana zavređeno i višestruko tokom svih ovih decenija potvrđeno poštovanje, pa sve i ako to znači da ćete po izlasku iz bioskopske sale ostati sa ukusom razočaranja i mišlju da je to ipak moralo znatno bolje.
Ako kao datost po strani ostavimo zanatsku i sveukupnu funkcionalnost, lako uočljivo i u ranijim slabijim a takođe poznijim Istvudovim filmovima, moglo bi se ustvrditi da je osnovni problem što u priči romana N. Ričarda Neša iz koje je proistekao ovaj Istvudov u neku ruku testamentarni film naprosto nije bilo dramskog potencijala po meri našeg filmskog doba, a posebno ne u narečenom kontekstu ostvarenja kojim se zaslužni i mnogovoljeni velikan oprašta od medija u kojem je neretko briljirao.
Istini za volju, dostupni podaci ukazuju da je Holivud gotovo tri decenije ulagao napore da ovaj roman, izvorno objavljen još 1975. godine, prebaci na veliko platno (na poziciji tumača naslovne role tako su bili pominjani Roj Šajder, Arnold Švarceneger…).
A na osnovu onoga što na kraju ekranizovani Plači, mačo nudi mi zatičemo sveden zaplet sa osetno malim manevarskim prostorom za nadogradnju ili, da se i u priči o očito starostavnoj prozi, kao i onovremenskom doživljaju sveta, izrazimo jezikom našeg doba, remiks. Zaplet je, dakle, krajnje jednostavan – ostareli, silno izranjavani i u život razočarani rodeo-jahač prihvata poslovnu ponudu svog šefa i nekada prijatelja da iz Meksika u Teksas dovede možda i ugroženog sina ovog drugog, a to, kako će se, gle čuda, ispostaviti i neće biti tako lako…
Inicijalno, ovo je Istvudova teritorija – neo-vestern (radnja filma je blago pomerena u 1978. godinu), retro-štimung, jasan naglasak na nostalgičarskom ugođaju, kontemplacija na temu skrajnutog mačizma i mačističkog svetonazora, uvek zavodljiva i dobrodošla amerikana, Tex-Mex ugođaj, fotogeničnost tamošnjih pustara i gudura, sasvim prikladna muzička pratnja, svet gubitnika i otpadnika koji su toga potpuno svesni i onih koji se i dalje opiru takvoj svojoj sudbini…
Sve to je i dalje prisutno u zadovoljavajućoj meri, ali u isti mah ima tu i podosta problema sa praznim hodom, ritmom koji priča nikako da zauzda na način na koji smo kod Istvuda decenijama i decenijama sviknuti, kao i delimične neuverljivosti polazne dramske postavke, jer je Istvud naprosto prestar za ovu rolu junaka koga na kraju puta očekuju nenadane spoznaje. Uz to, u par navrata Istvudova krštenica je dodatno uticala i oblikovala izvesne akcione scene i segmente, koji u svom krajnjem izdanju, ostavljaju utisak iznuđenosti i suštinskog nepripadanja tako jasno vidljivom melodramskom okviru priče.
Naravno, nikako nije pošteno u 2021. godini od Istvuda očekivati remek-dela kakva su, recimo, bili filmovi Neoprošteno, Mostovi okruga Medison, Savršeni svet (da se zadržimo samo u okviru već pominjane amerikane), ali biće da je Istvud sam „kriv“ za krupna očekivanja čak i kada se biološki kontekst uzme kao ozbiljni međaš i remetilački faktor.
Ipak, Plači, mačo (sa sve svojom pomalo začudnom metaforikom oličenom u pevcu koji „prati“ dva glavna junaka na toj avanturi ka kakvom-takvom srećnom kraju) ipak ima dovoljno aduta na svojoj strani – uz već istaknute, pomenimo da je ovo film koji se obraća striktno zrelijoj publici, a takvih je ostvarenja na repertoarima bioskopa i striming-servisa sve manje i manje, kao da nam nema bega od još jednog talasa sveopšte infantilizacije. A od Istvuda smo se tokom svih ovih decenija učili i zrelosti i dostojanstvu, a i toga ima taman koliko treba u ovom oproštajnom ili ne delu mu.
Fotografije: Warner Bros. Pictures