Piši (ili ipak bolje ne) ponekad dva-tri reda: Kritika serije „The Girl From Plainville“

Kako mediji prenose, buja peticija kojom se sada zahteva uklanjanje i u bioskopima rado gledanog i kritičarskim pohvalama propraćenog povratka reditelja M. Najta Šjamalana u autorsku i zanatsku formu, hit-filma Split od pre nekoliko godina, iz ponude Netfliksa, a na konto lakoće i neozbiljnosti sa kojom, po sudu potpisnika, ovo ostvarenje prikazuje mentalni i psihički poremaćaj podvojene/umnožene ličnosti.

Pričekaćemo, stoga, da vidimo kako će kroz, recimo, par godina po toj osnovi stajati i proći premijerna mini-serija naslovljena The Girl From Plainville, urađena po naširoko poznatom istinitom događaju i slučaju, budući da prikaz problema mentalnog zdravlja (ovog puta kod omladinaca) čini jako važan deo njene motivsko-tematske polazne arhitektonike.

The Girl From Plainville po pitanju zapleta i događaja koje prati tiče se slučaja tada osamnaestogodišnje Mišel Karter, i zvanično optužene za ubistvo iz nehata, a po osnovi toga što su je opteretili za navođenje svog takođe mladog dečka na samoubistvo i to putem SMS-poruka, dakle, komunikacije iza koje ostaje digitalni trag. Priča serije se, uz podosta (doduše, očekivanih) flešbekova i dovoljno veštog širenja vizira naracije, zahvaljujući čemu se ritmično, iz epizode u epizodu saznaju nove pojedinosti i otkrivaju dodatni aspekti ovog iznimno višeznačnog slučaja, drži faktografije, pri čemu autori staloženo iznose činjenice, dok je na gledaocima da sami poređaju implikacije tog događaja po ličnom osećanju za prioritet.

U tom pogledu, The Girl From Plainville nije striktno gledano sudska drama, posebno ne ako se iz vida ne izgubi obilje iznetih potvrda da je autorima bilo iztrazito važno i da pruže prekopotreban širi kontekst, i da dobace do barem nekakvog pojašnjenja na pitalicu „zašto“, i da ukažu na krhkost mentalnog zdravlja ljudi, a osobito mladih danas, baš kao i da ukažu na varljivost zakonskih reperkusija kod tako fluidnih slučajeva, odnosno, do koje mere i granice se mi danas možemo osloniti na ustaljeni koncept krivične odgovornosti.

U tom pogledu, The Girl from Plainville je i kvalitetan i značajan rad iz domena televizijskih serija; mimo toga, očigledno je da je tu reč i o zanatski uspelom proizvodu za širu konzumaciju i distribuciju, te ova serija mora biti pohvaljena i kao sasvim zaokružen glavnotokovski rad na ponovo oživelu fasciniranosti istinitim slučajevima sa fatalnim ishodima.

Autori zavređuju i reči hvale na račun tihe elegancije sa kojom stižu do tačke ravnoteže između najmanje četiri važna kraka – vernosti faktografiji, svesti o ambivalentnosti dobrog dela priče, suptilnosti i taktilnosti sa kojima se pristupilo prikazu mentalnih i psihičkih tegoba u tom osetljivom i prevratničkom uzrastu, kao i izbegavanju bilo kakve relativizacije užasa kojima je ova priča bremenita.

Na dosadašnjem uzorku, autorski tim serije se suvereno nosi i sa ako ne opšte poznatom, a ono lako dostupnom činjeničnom dimenzijom tog slučaja, a posebnu vrednost predstavlja čitav niz znalački udenutih finesa u prikaz te priče o Mišel Karter i zlosrećnom Konradu, kao i njihovim porodicama i široj sredini u tom, gle čuda, klaustrofobičnom mikro-kosmosu malenog američkog grada.

„Plainville“, u prevodu „običan, neugledan grad”, zbilja jeste ime poprišta radnje tog slučaja, ali je indikativno i u širem smislu, jer je jasno da je ovde jedan od ciljeva bio da se nenametljivo i bez upadljivije didaktičnosti ukaže na opštost i univezalnost te priče, koja se, dakle mogla desiti i drugde; tako u prvom kadru prve epizode okom drona gledamo geometrijski predvidljive i „urimovane“ ulice sa gotovo istovetnim porodičnim kućama.

Osim toga, izrazito je uspeo i tretman postojeće muzike, koja posluži i za kinestetski najupečatljivije scene u dosadašnjem toku ove serije – recimo, u četvrtoj epizodi tako prisustvujemo krajnje uspelom prikazu trenutne Mišeline fantazije kada joj se uz zvuke starovremenskog soft-rok hita pričini tada već upokojeni i nekada voljeni Konrad sa kojim ona onda uzneseno zapeva i zapleše po ulici. A, naravno, treba dodati da je i glumački ansambl u neosporno dobroj formi – to se ponajpre odnosi na El Fening, kao i na mladog Koltona Rajana, te Kloi Sevinji, Aju Keš, Keija Okoina…

Iako vešto urađena, ogromnog potencijala i za nefilmske analize, pa stoga i šire značajna, ovo nije serija lišena izvesnih nedostataka; u tom smislu, na prvom mestu čini se da je osam epizoda od oko 50 minuta trajanja ipak preširok okvir za tu priču i taj slučaj, a, uz to, a možda i kao posledica upravo tog viška, u prvih nekoliko epizoda autori upadljivo tragaju za istinskim fokusom povesti koja se, sama po sebi, račva u podosta idejnih i značenjskih rukavaca. Mimo toga, ovo je prilično dobra serija sa, ne zaboravimo na to, lako uočljivim potencijalom za transgeneracijski iskorak ka obično udaljenim starosnim grupama unutar projektovane publike.

Fotografije: Hulu