Pitaće te starost gde ti je bila… starost: Kritika filma „The Irishman“ Martina Skorsezea

Činilo se da je u pitanju čist zicer. Zicer kao takav. I, ukupno uzev, to jeste dobar i kvalitetan film koga svakako vredi pogledati iz sijaset različitih razloga i pobuda. Ali ta ocena ipak stiže uz podosta ograda, ako ne i relativizacija i prikrivenih apologija u slučaju ostvarenja The Irishman koji je slavni i gotovo nepogrešivi Martin Skorseze uradio za Netflix.

Nakon kraće i ograničene bioskopske distribucije u SAD, nužne zarad eventualnih nominacija za predstojeću turu Oskara, Skorsezeov Irac stigao je i pred prvobitno ciljanu Netflix-ovu preplatničku publiku. Pojednostavljeno rečeno, reč je o zanimljivom filmu nepobitno velikog autora, mada nije reč o velikom filmu. Posebno kada se on dovede u analogiju i poređenje sa Skorsezeovim ranijim remek-delima na mafijaške teme, sada već klasicima Dobri momci i Kazino. A i kada se sučeli sa izvanrednim filmom Hoffa u režiji Denija Devita (ta analogija se nameće sama po sebi jer je Hofa drugi lik po važnosti u Ircu). A izlazi kao gubitnik i iz komparacije sa skorijim, tematski raznorodnim, a odličnim Vukom sa Vol Strita, za koji je takođe najzaslužniji sam Skorseze.

Ostavimo li, međutim, sva ta neumitna poređenja i sve pomenute analogije po strani, Irac se zapravo spotiče na tri baš krupne prepreke, počev od minutaže kojoj ne parira ono što nam ovaj film nudi na planu sadržaja i kinestetskih kvaliteta mu. Naime, tri i po sata je odveć gabaritno za suštinski tipsku priču o usponu i naknadnoj pameti isprva sitnog šrafa u mafijaškoj mašineriji u doba Hofine vladavine. U oko 210 minuta trajanja Skorseze nam nudi domaćinski produciranu i zanatski nesporno vešto skrojenu i skockanu hroniku na teme koje su dugo (možda i predugo) deo fundusa potrošnih i potrošenih opštih mesta kada je mafijaški univerzum u pitanju. Najposle, i sam Skorseze je svojim narečenim remek-delima znatno doprineo takvom stanju stvari, a hipercinična 2019. godina, krcata filmofilima-cepidlakama, nije oprostila ni mnogima koji su ponuidili ipak nešto svežije nego što zatičemo u ovom velemajstorovom filmu. Treći kamen-spoticanja je, naravno, činjenica da udarni deo glumačke podele čine veterani, što, sa jedne strane, utiče na dominatan duh priče, donekle i na ritam unutar scena. S druge strane, sa sobom povlači nuižnost posezanja za tehnikama digitalnog podmlađivanja, koje je, a što se kosi sa ogromnim budžetom ovog ostvarenja, ovde zastalo na podmlađivanju samo lica vremešnih glumaca kako bi se oni kretali kroz priču koja zahvata nekoliko decenija.

Ovo jesu krupne zamerke ali na drugom tasu imamo očiglednu impresiju da je ovo delo velikog majstora svog zanata, a istovremeno jednog od najvećih pripovedača našeg doba u tom svom mediju i svom polju izražavanja. Film pleni tempiranim pripovedanjem, a krcat je rediteljskim rešenjima koja nas podsećaju na nepolazan značaj i jedinstvenu veštinu Martina Skorsezea. Imajući sve to u vidu, a prisećajući se da bez Skorsezeovog genija kao preteče (oličene u Taksisti i Kralju komedije) ne bi bilo ni Filipsovog Džokera kakav on jeste i zbog čega je ove jeseni voljen i unisono hvaljen, postavimo stvari tako da bude jasno da je Irac zamišljen i ima biti gledan kao epitafni film u okviru svog podžanra, te da, kao takav, nudi dovoljno da mu se ukaže poverenje i da poštena gledalačka šansa. A pre ili kasnije tokom gledanja sigurno ćete osetiti poriv da reprizirate (za početak) Dobre momke i Kazino, što je već samo po sebi dovoljna ćar. Jer, nakon tih repriza, možda Irac na toj svojoj koti autoreferentnosti možda i zasija nekim novim, dodatnim sjajem.

Fotografije: Netflix/IMDB