Pogrešan izbor ili kurva-sudbina?: Kritika filma „Matriks: Uskrsnuća“
Nedavno je u Art bioskopu Kolarac u Beogradu završeno šesto izdanje Festivala meta filma; organizatori su nekoliko godina ranije pojasnili da „u meta filmovima akteri jasno ukazuju da je ono što gledamo proizvod fikcije, a to su ujedno i filmovi koji govore o filmovima – o procesu njihove pripreme i snimanja. U njima se koriste video materijali različitog porekla poput kućnih filmova, televizijskih snimaka i eksperimentalnih filmova. S druge strane, meta filmovi su česta pojava i u prestižnoj holivudskoj produkcji.“.
I evo, samo nekoliko dana kasnije u prilici smo da, kada i veći deo ostatka sveta, gledamo novi Matriks (podnaslovljen Uskrsnuća), ostvarenje koje se u niz navrata silno upinje da zasluži i epitet upravo meta filma, pri čemu je to u isti mah i najzanimljivija i najproblematičnija dimenzija ovog filma, koji po prirodi stvari na prvom mestu ima i mora da bude holivudski blokbaster poželjno što boljih postignuća na bioskopskim blagajnama.
Novi Matriks je režirala samo Lana Vačovski (Lili Vačovski nema ni u kakvom svojstvu na prestižnijem delu odjavne špice), i ona i njeni saradnici, ponajpre koscenaristi, književne superzvezde Dejvid Mičel i Aleksandar Hemon (nekada žitelj Bosne i Hercegovine), ovaj nastavak koji je istovremeno i ribut (novi početak, prepravak) postavljaju kao postmoderni distopijski spektakl u oblandi meta-filma krajnje porinutog u vlastitu mitopoetiku.
Povezani članci
To i ovoga puta ostaje sasvim legitiman izbor i zahvat, ali problem je što novi Matriks nema nešto posebno da ponudi čak ni onima među najostrašćenijim poklonicima prevashodno prvog filma u ovoj franšizi, a koji su najnestrpljivije i sa ponajviše otvorenog uma čekali povratak tom univerzumu o Neu koji otkriva da je svet u kome živimo i koji nas svako malo steže sa svih strana zapravo samo digitalnii simularkum nekakve stvarnosti.
U novom filmu, Neo je skućeni ali suštinski neznatni civil, Tomas Anderson, dizajner kompjuterskih igara, opsednut šumovima u umu i duši, koji se vuče iz dana u dan, a slobodno vreme provodi i u seansama kod psihijatra gde je završio nakon spektakularnog pokušaja samoubistva u javnosti. On ponovo sreće Triniti, sada samozatajnu domaćicu, tu je, kanda, i Agent Smit (u obličju inače u toj roli izvrsnog Džonatana Grofa), kao i Morfeus u baš podmlađenoj varijanti. Ostatak filma čini novi Neov pokušaj da pobedi zli konglomerat kolosalnih laži i obmana, udružen sa pobunjenicima koji su sada u ljubavi sa mašinama i izdancima veštačke inteligencije.
Dosta brzo, možda već u prvoj petini (od oko 150 minuta trajanja), Matriks se zaglavi u toj sopstvenoj mitopoetici, a da u novom naletu ne ponudi ništa novo i sveže ili inovatnije, pa čak ni ubedljiv razlog postojanja sada, osamnaest godina nakon drugog i trećeg dela, koji sa današnje tačke, tačke naknadne pameti, možda jesu bili nepravično potcenjeni, uz nepojmljiv utisak da su vidno zaostajali za maestralnim prvencom.
Novi Matriks prati staroholiuvudsku mustru zvanu more of the same (još/više istog), te su tu i onaj čuveni sporovozni metak, odluka crvena ili plava pilula, tu je i shapeshifting (trenutak/zahvat kada likovi „u hodu“ menjaju obličja), tu je i nešto wirewalk-a (hoda po nevidljivoj žici), znalački preuzetog iz vratolomnog dela hongkoške kinematografije…
Ostatak filma otpada na dijaloške razmene usresređene uglavnom na nazovi-zaumne misli o opštoj fluidnosti egzistencije, tog neprolaznog dualizma slobodnog izbora ili od sudbine nametutog, transcendentalnim učenjima, čime onda stižemo do jasne kopče i reference na seriju Vačovskih Sense8, iz koje je, pride, preuzeto i više mlađih glumaca. To kod posvećenijih i upućenijih gledalaca stvara izvesnu zabunu, naravno, u nastojanju da isprate te tragove uvezanosti i idejne srodnosti, ali ogroman deo toga do odjavne špice ostaje samosvrsishodan i ne puno više od toga.
U drugom planu imamo taj lako uočljiv i prilično intruzivan meta-aspekt, gde se Uskrsnuća bave vlastitim prethodnicima, što ovaj film dovodi u asocijativnu vezu sa ostvarenjem Nova noćna mora (New Nightmare), kojim se Ves Krejven poigravao svežom baštinom svog serijala Noćna mora u Ulici Brestova; uz ogradu da je Krejven to u delo sproveo daleko konsekventnije.
Može biti da je taj deo novog Matriksa odraz doprinosa Mičela i Hemona, ali je nevolja što bilo koji od Mičelovih romana to radi daleko smislenije i učinkovitije, uz utisak da bi od te osnove mogli da nastanu bolji filmovi nego što je Matriks: Uskrnuća.
Film Lane Vačovski ostavlja zbunjujući utisak dela koje je istovremeno i ishitreno i „prekuvano“, i filma koji je mnogo manje inteligentan nego što to njegovi udarni autori, kanda, misle da jeste, a mnogo manje zabavan nego što bi u načelu mogao da bude. Na sve to, ovaj film upadljivo kaska za odličnim Atlasom oblaka, ranijom saradnjom Vačovskih i narečenog Dejvida Mičela, na koji povratnički Matriks otvoreno referiše.
A da li ga ipak gledati? To svakako, ne samo zbog očekivano dobrog dizajna, ne samo zbog nostalgije, ne samo zbog poštovanja prema minulom radu Vačovskih, ne samo zbog neporecivog pop-kulturnog značaja izvornog Matriksa, ne samo zbog nepogrešivo privlačne distopije…, već stoga što neke snove treba negovati čak i kada njihov unutrašnji narativ skrene u pogrešnom pravcu. Snovi su, varljivi su i kvarljivi su, uostalom, baš kao i mi sami ili makar dobra većina nas.
Fotografije: Warner Bros. Entertainment
Povezani članci
