POPreko o… dve neočekivano „najbolje serije ove godine”
Evo nekih stvari koje nikada nećete čuti iz mojih usta („iz mog pera”): Superheroji su strava! Džon Favro je bog! Džejms Gan je bog! Kevin Smit je, ispada, najveći uticaj na najzabavnije momente aktuelnih superherojskih produkcija! Star Wars nisu loši! Ima nade za postmodernu moroničnu ironičnost (otprilike onu patentiranu u American Pie i svim prethodnim filmovima iz osamdesetih koji su doveli do njega)! Ali, nešto od svega toga, u poslednje vreme, zaista mislim.
Recimo, Džon Favro je zaista bog! Ne samo zato što je učinio da (spinof materijal) Star Wars bude nešto što uopšte gledam, već i zato što je The Book Of Boba Fett (Disney+) u suštini isto što i The Mandalorian (Disney+), samo bolje! A onda je i Mandalorijanca uključio u ovu priču i mrtav-ladan priznao ono što sam u prethodnoj rečenici napisao. Džon Favro je provalio u Lukasove Star Wars i pokazao da razume stvar bolje od njega.
Baš kao i u The Mandalorian-u, i u The Book of Boba Fett–u, koji se bavi junakom za koga sam jedva pre ovog spinofa i čuo (i i dalje imam ozbiljnih problema da ga lociram u originalnim filmovima), Favro je pokazao da priča ne treba da žuri, da je junak veoma važan, kao i da je izgradnja stvarnih kulisa i bekstvo od CGI-ja esencijalno za magiju Star Wars. Što je više stvari u kostimu i u realnom setingu pred našim očima to su mogućnosti, paradoksalno, znam, za naučnu fantastiku veće. Jer (originalni, stvarni, „pravi”) Star Wars ne traži davljenje u efektima, on želi da bude baš ono što je Favro i napravio od njega- spejs vestern. Gradovi u pesku i prašini, saluni puni sumnjivih tipova, dueli revolverima, konji vrani od metala kojima vazda treba dorade i nezaboravni „sajdkici”.
Boba Fet (u interpretaciji Temuere Morisona) je svakako najatipičniji od mogućih (glavnih) junaka. On pre izgleda kao desna ruka nekog moćnog negativca (što je i bio?). On je dežmekast, neatraktivan, svako malo mora da se restaurira u svojoj komori. On je debeljuškasti samuraj. On je omatoreli revolveraš. On je pobesneli kuvar. Ali u Favrovom Star Wars svetu nema savršenosti, baš kao ni u originalnim filmovima. Svi su pomalo i nešto drugo.
Radnja Boba Fet–a donekle donosi njegov „reinkarnirani oridžin” u flešbekovima, dok u sadašnjem trenutku pokazuje kako on okuplja svojih „sedam samuraja” da odbrani Mos Espu. I u tom procesu Favro nikuda ne žuri. Ova serija je kao je*eni Politikin Zabavnik – za sve „od 7 do 77 godina” (i mlađe!). Ona najviše od svega pokazuje da svako može da bude junak Star Wars univerzuma, ako mu se pokloni dovoljno pažnje.
A ja ne mogu da vam opišem koliko sam daleko od bilo kakve simpatije prema tom univerzumu, koji je Disney dodatno učinio samo dobrom kupovinom. Ali i ovde, kao i kod Mandalorian–a uživam u jednostavnosti pripovedanja, malim i vešto izvedenim „krupnim trenucima”, u neobičnim stvorenjima koja imaju dušu, čak i kad su zla, u nepresušnim bićima efektno postavljenim da svetu daju na realističnosti, i svim mogućim oblicima postmodernizma.
Sasvim suprotnu stvar radi Džejms Gan sa svojim „pešn prodžektom” Peacemaker, spinofom filma The Suicide Squad. Ovo je serija za tinejdžere i (malo) starije. Ovo je serija koja je kul, koja je kevinsmitovska, koja koristi ironiju i dežavuiše i dekonstruiše svet superheroja u želji da kreira novi, realističniji i, naročito, kulji. Ovo je serija koja žmuri na činjenicu da njena uspešnija, zabavnija, kompletnija i bolje izvedena verzija već ide na Amazonu i zove se The Boys. Ili već postoji kao Deadpool ili Guardians of the Galaxy u bioskopima. Ali Džejms Gan je car zato što je uprkos svemu tome uspeo da „mešalicu betona”, Džona Sinu, učini zanimljivim superherojem vrednim praćenja.
Peacemaker je duboko depresivna serija. Njen glavni junak svoje superherojstvo je „stekao” nakon što je slučajno ubio rođenog brata u boks meču koji je organizovao njegov otac, ludi, naci naučnik. Koji ga prezire. Peacemaker-ov, spontano okupljeni, tim čine frindž ljudi, marginalizovani zbog svog izgleda ili ponašanja. Njegov „sajdkik” Vigilante je verovatno jedini tuplji heroj od Peacemaker-a. I ništa manje entuzijastičan.
Peacemaker, baš kao i The Boys ili Guardians, funkcioniše kao disfunkcionalni tim koji juri svoj modus operandi, svoju dušu i minimum elemenata za zajedničko delovanje. Kroz taj proces oni upoznaju sebe i otkrivaju svoje stvarne moći, svoje hrabrosti i svoje strahove. I taj proces dat je kevinsmitovski blentavo, miksom naivnosti i bezobrazluka, kroz psovke i neartikulisane izjave osećanja. Junaci Peacemaker–a su „dečaci” i „par odraslih devojčica”, idealan seting za horor Stivena Kinga ili Stranger Things, jedino što ih postmodernizam, ironija i humor odvlače iz tog miljea u onaj bliži stripu.
Džejms Gan pravi seriju kakvu je možda, kao dečak, želeo da gleda. Koja govori i o njegovom životu, čiji (super)junaci nisu isprani u melodramskim pričama o poginulim roditeljima, bogatim okruženjima ili božjim poreklima. Koji su ljudi kao što je i on sam. Najviše od svega sposobni da čine greške. Na sve to, Peacemaker je prototip američkog dumb heroja dobrog srca. Idolopoklonik svih „Naskar” vrednosti, ali i poštovalac različitosti – neko ko bi zaista mogao da učini Ameriku great again.
Sva lepota serije Peacemaker je u ranjivosti i glavnog i ostalih junaka, u neočekivanim trenucima kada njihove maske i kostimi padaju pred potrebom da se bude čovek, a ne superheroj. Džon Sina, sa svojom facom dobrog labradora, donosi harizmu next door Joe-a, komšije koji je zapravo okej. I u odnosu na Dedpula, pa i Gardijanse, Peacemaker se ne plaši da ispadne ljakse, luzer, pa i glupan. On je na sasvim drugom polu od nepodnošljivo savršenih Supermena i Betmena čiji su problemi uvek stadionskih veličina.
Naslovni kolaž: Disney+/HBO Max
