POPreko o… „Šutnji“ (HRT)
Iako treba da aplaudiramo HRT-u na ambicioznoj koprodukciji sa Ukrajinom, glavni adut ove serije, (jedan od najboljih hrvatskih reditelja danas) Dalibor Matanić, zadovoljio se time da u postavci bude samo „timski igrač”. Rezultat takve odluke je solidno izgledajuća krimi-drama skoro uvredljivo predvidljive i već viđene dramaturgije. I to vam je ukratko POPreki sud o ovoj seriji.
Osmišljena prema trilogiji istraživača i novinara Drage Hedla (Izborna šutnja, Ispovjedna tajna i Kijevska piletina), Šutnja se bavi jednim od nemilijih poroka Balkana – seks trafikingom. Nije tajna da devojke iz „bivših sovjetskh zemalja” na prevaru ili protiv svoje volje, poput životinja, bivaju dopremane preko Balkana i potom distribuirane na zapadni teren kao besplatno seksualno osoblje svojih okrutnih vlasnika. U tom kontekstu, HRT-ova serija dosta podseća na engleske produkcije (Happy Valley, A Touch of Frost) ili dobar deo tzv. nordic noir-a (Trapped, Bridge) koji jeste iznikao iz britanske postavke, ali je krimi potragu učinio i realističnijom i senzacionalističkijom u isto vreme. Stvari koje Šutnja samo delimično uspeva.
Radnja je smeštena u Osijek, koji nam je samo u delovima i oprezno otkriven. Ali, već ovo izmeštanje „iz Zagreba” na pravi način pokazuje da i „ostatak zemlje” treba i može da se umetnički razigra. Jedan ratni veteran sa post-traumatskim problemima pronalazi mrtvu devojku na obali reke. Policija ga tretira kao „dežurnog krivca”, dok lokalni novinar počinje da se interesuje za slučaj (on je, inače „stalno nezaposlen” u matičnoj novini, ali je s druge strane dovoljno dobar i poznat da lokalni političar i potencijalni budući premijer Hrvatske želi da mu baš on „goustrajtuje” njegove memoare?!). Par dana kasnije na istoj obali pojavljuje se leš još jedne devojke, ovaj put namontiran da izgleda kao heroinski overdouz. Međutim, do prave istrage će doći tek kada se ispostavi da je nestala nećaka premijerove devojke (Ukrajinke) takođe do Hrvatske stigla „seks transportom”.
Kao što rekoh, medije predstavlja novinar Stribor (Goran Bogdan, opet neplanirano komičan i još neplaniranije simpatičan, što samo potvrđuje da je on neiskorišteno oružje regionalne komedije), dok strane pravedne milicije brane sveže razvedeni policajac Vladimir (na ovoj poziciji prilično neubedljivi Darko Milas) i njegova koleginica i simpatija Vesna Horak (solidna Sandra Lončarić). Od hrvatske ekipe glumaca svakako treba pohvaliti Leona Lučeva koji je „iznutra” zasijao kao ambiciozni i smutni političar Ivan Horvatić. Što se „Ukrajinaca” tiče, oni su daleko interesantnijih fizionomija i glumačih potencijala, ali kod njih je još okrutnije jasno da je svima poveren prilično tanak i neubedljiv materijal s kojim nisu mogli mnogo.
Najveći problem Šutnje je njena skučenost. S obzirom da se priča vrti između desetak likova (a ni toliko), već nakon prve epizode je jasno kako krimi-piramida izgleda, ko je na njenom vrhu i kakav nas „tvist” očekuje. I tako i bi. I dok se za tu stvar donekle mogu kriviti budžetske okonosti i njihova „skromnost”, a ona, pak, žanrovski može pravdati time da Šutnja nije whodunnit, niti je poenta u otkrivanju zločinaca, već u gustini i finoći izrade procesa istrage i onoga što ona „otkriva” usput (i o samim tragačima), mi, nažalost, i u tom domenu ostajemo dosta tanki.
Novinar Stribor je u veseloj vezi sa trudnom suprugom, ali ta stvar i ostatak njegovog privatnog života ne kreiraju nikakvu paralelnu priču vrednu praćenja. Vladina majka „žrtva” je eutanazije, on i dalje ne pristaje na svoj novi, razvedeni status, ali to nagomilavanje neprijatnih momenata ni na koji način ne utiče na način njegove istrage niti ga formira u nekakvog specifičnog detektiva. Niti on i Stribor zahvaljujući bilo kom aspektu svojih biografija isprva ne bivaju, a zatim postaju „slučajni saradnici”. Šutnja je, zapravo, sve vreme u lošem naporu da kreira bočne priče koje bi prekidale ovu osnovnu, prelinearnu, ali sve to deluje kao nepotreban nakit koji ne uspeva da sakrije konvencionalan kroj.
Lepo je da smo u Osijeku, ali ni taj grad ne uspeva naročito da zaigra. Iako u njemu živi i radi budući „politički gazda”, ta vrsta lokalne sile oseća se samo u sprezi sa jednim jedinim lokalnim krimi-biznisom, i to u funkciji razrešenja slučaja, a ne da pocrta neki autentičniji aspekt feudalnog (krimi) života manjeg grada. Nešto od mirisa aktuelne Hrvatske dobijamo kroz izbor bivšeg veterana za prvu žrtvu procesa istrage. S jedne strane součavamo se sa ponižavajućim tretmanom tih ljudi, ali s druge upliv ove autentičnosti u potpunom je disbalansu sa svim ostalim junacima, čak i onim ukrajinskim, po nivou i kvalitetu izrade i nekako dobija disproporcionalno više pažnje. A to potom nema apsolutno nikakve veze sa počinjenim zločinom (što je možda moglo da se „namakne”, recimo, time da su ratni veterani korisnici seks usluga, jer su hendikepirani za normalne odnose…).
Odlazak u Ukrajinu, kao neka vrsta ambcioznijeg produkcijskog zahvata (kao srpska Besa u Estoniju), ničim posebno ne impresionira, niti bi gledalac ostao uskraćen da je bilo koji drugi susedni grad poslužio kao kulisa za Kijev.
Nešto malo „od Matanića” proviruje u vrlo efektnim i ekstravagantnim scenografijama, prvo doma Horvatića (koji živi kao „silikonski car”), a potom i u simbolički rešenom stanu u kome su devojke zlostavljane, sa zloslutnim glavama jelena (odomaćenog kao simobol satane, naročito u evropskom televizijskom krimi miljeu) koje su ofarbane u belu ili crnu boju, zavisno od sobe.
Uprkos medijskom hajpu i raspoloženju publike za kreiranje „balkanskog noara”, bojim se da Šutnja nikoga ničim neće posebno impresionirati i da će i u Matanićevom i HRT-ovom opusu ostati kao pristojan, „NGO-ast”, projekat koga se za par godina više niko neće sećati, niti će bilo čime pokrenuti ili kreirati ikakav lokalni trend.
Fotografije: HBO