POPreko o… „Vikings: Valhalla“ (Netflix)

Vikings, Majkla Hersta (oca serije Tudors) jedna je od najboljih serija tzv. „Zlatnog doba” televizije – kome se ne vidi kraj baš zahvaljujući serijama poput ove (iako su ga neki kritičari odavno okončali, još sa završetkom Breaking Bad). Vikings je bila velelepna saga o nekoliko generacija vladara legendarnog Kategata u čijem centru je bio ekscentrični vizionar Ragnar Lotbrok (u seriji maestralno oživljen zahvaljući Trevisu Fimelu) i njegova nastojanja da „vikinge” uvede u novu, neminovnu civilizacijsku eru kojom će još neminovnije gospodariti hrišćanstvo.

POPkulturno gledano, Vikings je, kako se od „umetničkih dela” i očekuje, bila (skoro) sasvim u kontri sa trendovima i agendama doba u kome živimo, pre svega usled svoje eksploatacije i fascinacije „testosteronima” koji su u današnje vreme ozloglašeni kao preduslov svih mogućih pogrešnih privilegija i loših standarda. Ono što je zanimljivo, jeste da je tom, „muškom” postavkom Vikings zapravo bila u potpunosti u skladu sa „muškošću”, kao dominantnom temom, svih serija koje se obično navode kao „najbolje ikada”- Sopranos, Mad Men, Breaking Bad, pa i The Wire.

S druge strane, Vikings: Valhalla je kreirana iz samo jednog jedinog razloga – da Netfliksu produži slavu i komercijalnu atraktivnost namaknutu sa Vikings. Okej, možda se nešto umetničkih aspiracija i izrodi u tom procesu, ali ovo je glavni razlog. Za taj cilj pozvan je Herstov (na svaki način) stari saradnik, Džeb Stjuart (autor prvog dela Die Hard i Harison Fordovog hita The Fugitive). Iako je prvobitno bilo najavljeno da će i Herst sarađivati na nastavku, rekao bih da se on sasvim povukao na svoj novi projekat, Billy The Kid (za Starz).

Povezani članci

Otkrivamo deo programa 28. Festivala autorskog filma

Tribina o filmu „Kristina”: Ljubav – ako je ikako moguće…

Vikings: Valhalla se dešava nekih sto godina nakon Lotbrokovih i kreće se manje-više istim putevima (barem tokom osam epizoda prve sezone) od Kategata do Londona, s tim što na tim putešestvijama značajno mesto zauzimaju („poslednji nekrsti”) Grenlanđani, tj. brat i sestra Leif i Frejdis. Kategat je sada znatno veći i moćniji, kao neka internacionalna luka i pomalo „bridžertonovski” njime vlada tamnoputa kraljica Estrid Hakon, dok Londonom vladaju potomci kralja Etelreda.

Radnju pokreće odluka kralja Etelreda II da uz pomoć svoje vlastele poseče naseljene vikinge po Engleskoj i na taj način „izreguliše” njihovu potencijalnu pobunu i osvajanje engleske krune. To ujedinjuje severne vikinge, koji su sada i pagani (okupljeni oko „tolerantnijeg” kralja Kanutea, od Danske) i hrišćani (okupljeni oko kralja Olafa, od Norveške), koji zajedno sa Leifom Eriksonom (neformalnim glavnim junakom serije) kreću u osvetnički pohod na London. Leif mora da iskupi svoju sestru koja je iz osvete ubila (beše) rođaka kralja Kanutea, koji ju silovao.

Upravo zahvaljujući Leifovom prisustvu, napad na London biće uspešan, nakon čega se priča raslojava u nekoliko paralelnh tokova – jedan se tiče vikinške vladavine u Engleskoj, drugi sudbine Kategata (u čijem fokusu je Frejdis), a treći nešto manje nezavisno funkcioniše na liniji dva norveška naslednika, Olafa i Haralda, i njihovih uzajamnih previranja.

Samo osam epizoda prve sezone (iako je i druga već zakazana sa još devet), ipak, govore o neočekivano opreznom pristupu Netfliksa, koji baš i nije najpoznatiji po tome što pazi na svaki dinar (reče svaki njihov film s Rajanom Rejnoldsom). Iako se manje više krećemo po istim kulisama, kako Kategata, tako i srednjevekovnog Londona, Valhalla je u doživljaju daleko skromnija (iako recimo religiozna Upsala sa svojim paganskim kulisama deluje impresivno).

Istina, i kada sam prionuo na prve epizode Vikings, nisam bio naročito fasciniran kastom i brinuo sam šta nas čeka nakon preranog eliminisanja (jedinog „ozbiljnog glumca”) Gabriela Birna, ali nakon osam epizoda, iako su se neki junaci odomaćili, a neki nesporno nose „mustru vikinga” (poput Johanesa Hukura Johanesona koji igra kralja Olafa ili Sorena Pilmarka koji igra Kanuteovog oca Forkbirda) nisam baš kupio ovu ekipu „lažnih Dejvida Bekama” koji na sav svoj „nogometni” izgled solidno kubure sa engleskim jezikom/akcentom i tom silom prilika zvuče znatno neprirodnije nego što bi na svojim maternjim (danskim, norveškim, švedskim…) jezicima.

Iako je, po mnogo čemu paradoksalno i neočekivano, prvi serijal Vikings ispromovisao znatnu količinu velikih ženskih junaka, rekao bih da Valhalla od starta daleko kalkulantskije povlađuje trendovima, pa od samog starta spinuje priču kao pola-pola avanturu brata Leifa i sestre Frejdis (koja je, inače, nositeljka tipičnih „ženskih atributa” otprilike koliko i aktuelna šampionska plivačica, Lija Tomas), a i ženske kraljice (kako Engleske, tako i Danske) od samog starta dobijaju pozmašna dramska mesta u razvoju priče.

Što sve ne treba da nas brine, niti treba da zvuči kao da zameram, ali sumnjam da iko od vas dolazi da gleda „vikinge” da bi uživao u jednakosti polova, feminističkom aspektu serije ili ravnopravnosti svih rasa i nacija. Vikings je serija o brutalnosti (života) i u sirovosti tog aspekta krije se njena čar.

Vikings: Valhalla za sada nije izašla ni sa jednom svojom originalnom idejom, pa čak i sukob pagana i hrišćana, i ta neminovna „smena generacija”, nije nešto što se već nije provlačilo kao „aktivirajući motiv”. Daleko je više dvorske diplomatije nego mlaćenja mačem, dok je svirepost ostavljena za nadiruće hrišćane i paganski vikinzi se lagano pozicioniraju kao metafora za današnje, moderne „manjine” i kao nosioci daleko tolerantnijih ideja.

S druge strane, „Valhala” iz naslova sugeriše „labudovu pesmu” ove ekipe i mi, verovatno, prisustvujemo poslednjem činu njihove egzistencije i nekoj vrsti romantizovanja njihovog doprinosa civilizaciji ili potencijalne poruke današnjem svetu. Leif i Frejdis, iako različitih preferenci, deluju kao poslednji ratnici/novi pioniri tog doba.

Kako je snaga vikinga, i u prvom serijalu, bila u njihovim dejstvima, a ne rečima, mislim da će i Valhalli trebati sezona-dve da propusti svoje junake kroz nekoliko lomnih postupaka, nakon čega će zaživeti „od krvi i mesa” i daleko nas više involvirati nego svojim apstraktnijim idealističkim interesima i stremljenjima prikazanim u prvoj sezoni. Otuda, najrealističnije i najdramskije izgledaju baš oni junaci koji konspirišu „sitno” i već su nakupili i previše (ne)ljudskih postupaka, poput „guje” Erla Godvina, kraljice Eme od Normandije, pa i kraljice Aelfgife od Danske, ili pomenutog kralja Olafa.

Stjuart se za sada drži dosta konzervativno i iskreno se nadam da će neka vrsta ezoterije (koju je, doduše nakratko, doneo hrišćanski promoter Jarl Kare) imati više prostora u narednim epizodama i možda, pomeriti, Vikings ka Game Of Thrones terenu fantazije. Naravno, uz neizostavno oštar tretman porodično-prijateljske drame. Navijam za.

Fotografije: Netflix