Povratak Raše Andrića: „Leto kada sam naučila da letim“ je film koji rasteruje oblake

Mnogo sam očekivao od novog filma Radivoja Raše Andrića. Književni predložak po kome je nastao, istoimeni roman Jasminke Petrović, pravi je dragulj. Takođe, a ništa manje važno, Andrićevi filmovi me do sada nisu izneverili. Njegove prve tri celovečernje režije – Tri palme za dve bitange i ribicu (1998), Munje! (2001) i Kad porastem biću kengur (2004) – obeležile su moje (i ne samo moje) odrastanje i nikada mi neće biti jasno zašto mu je toliko dugo, gotovo dve decenije, bilo potrebno da se vrati bioskopskom filmu.

Srećom po sve, Leto kada sam naučila da letim predstavlja povratak kakav se samo poželeti može. U najkraćem: Andrićeva nova režija je sve ono čemu sam se nadao i malo više od toga. To je jedan topao, emotivan i čist film koji greje dušu. Uživanje kao takvo.

Leto kada sam naučila da letim je usmereno ka mlađoj publici, deci u rasponu od deset do petnaest godina, ali u njemu će podjednako (a možda čak i više) uživati i stariji. Redak je slučaj da se u bioskopima pojavi naš film koji zajedno može da prati čitava porodica – i da pritom nikom ne bude dosadno ili naporno. Priča Leta prati dvanaestogodišnju Sofiju (sjajna Klara Hrvanović u svojoj prvoj glavnoj ulozi) koja sa bakom Marijom (takođe sjajna Olga Odanović) odlazi iz Beograda kako bi provela leto na Hvaru.

Sofija isprva ne može da pronađe zajednički jezik sa svojom napornom bakom, ali se situacija polako menja na bolje pod blagotvornim uticajem Marijine sestre Lucije (Snježana Sinovčić – treća dama u ovom sjajnom glumačkom trilingu). Sofija uskoro saznaje da Luce nije jedina rodbina koju ima na živopisnom hrvatskom ostrvu, a na videlo izbija mračna porodična tajna iz prošlosti oličena u liku otuđenog Marijinog brata Nikole (Žarko Laušević).

Film Leto kada sam naučila da letim je izvanredan u svim svojim aspektima. Scenaristkinja Ljubica Luković (serija Kljun) je sjajno pretočila roman Jasminke Petrović u scenario, pazivši da bit i poenta budu sačuvani, uz to menjajući ono što je bilo potrebno kako bi se priča što uspešnije prenela iz jednog medija u drugi. Fotografija Dušana Joksimovića, proverenog Andrićevog saradnika, kao da je upila svu toplotu Jadrana: boje su jarke, a letnji krajolici deluju toliko privlačno da gledalac dobije želju da posegne ka platnu i „dodirne ih“.

Muzika Vasila Hadžimanova, kostimi Momirke Bailović, scenografija Tajane Čanić Stanković, montažerski zahvati Dejana Uroševića, vizuelne bravure slovačkog VFX majstora Mareka Jeze… Sve to Andrić sjajno uklapa u jednu kompaktnu celinu, sigurno i odvažno vodeći junake i priču u pravom smeru, savršeno iskoristivši ekonomično trajnje od nepunih 90 minuta.

Leto kada sam naučila da letim je, treba i to posebno istaći, odlično produciran film. Maja Popović Milojević i Milan Stojanović iz beogradske kompanije Sense Production, zajedno sa svojim koproducentima, postarali su se da ništa ne nedostaje, što je, u zbiru, rezultiralo filmom koji ni u jednom svom produkcionom aspektu nije „okrnjen“ ili kompromitovan – što je, u okvirima Srbije i regiona, gde se obično radi uz pomoć „štapa i kanapa“, prava retkost.

Naravno, emotivni naboj u filmu poput ovog je najvažniji kako bi se u njemu uživalo na pravi način, a i po tom pitanju i pruža sve što je potrebno. Sofija je izuzetno simpatična i dopadljiva glavna junakinja, a njen odnos sa bakom Marijom i baba-tetkom Lucijom je uverljiv i odiše prisnošću. Epizodni glumci su odlični, a posebno Luka Bajto koji u sećanje priziva neposrednost i šarm mladog Borisa Dvornika.

Ne treba smetnuti s uma da je Leto i priča o buđenju seksualnosti u jednom mladom biću, što je veoma pipava tema, naročitao ako vam glavna junakinja ima svega dvanaest godina, ali Andrić i ekipa uspevaju da taj (važan!) aspekt priče obrade na krajnje zadovoljavajući način, nepretenciozno, ljupko i sa dozom nevinosti koja dođe poput melema na ranu.

Film sadrži i politički segment u čijem fokusu su hrvatsko-srpski odnosi, te se u Letu, na veoma važnim mestima, mogu osetiti odjeci ratnih devedesetih. Da li je film mogao, upitaće se neko, bez toga aspekta? Nije. On je ključan i u književnom predlošku, a adaptiran je promišljeno sa i taktom, bez ostrašćenosti. Krupna međunacionalna trauma je data kroz lično intoniranu priču o raspadu jedne porodice i neophodnosti zaceljenja, čime je Leto koje sam naučila da letim postalo film pomirenja i nove nade, što je takođe prava retkost u regionalnoj kinematografiji – pa samim tim još dragocenije.

Andrićev film nije samo naš najbolji film za decu i omladinu nastao u XXI veku (tu konkurencija, nažalost, nije baš velika), već i uopšteno gledano, bez obzira na ciljanu publiku, jedan od najboljih i najostvarenijih domaćih filmova u poslednjih 20 i kusur godina.

Ono što posebno raduje jeste da Leto kada sam naučila da letim ne zaostaje ni u poređenju sa viđenijim recentnijim evropskim filmovima namenjenim deci i omladini (kao što su, na primer, nagrađivana ostvarenja Moje neverovatno leto sa Tes Stivena Vauterloda ili Moj život kao Tikvica Kloda Barasa), što je zaista značajno i važno postignuće i pruža nadu da će sličnih projekata biti više. Leto kada sam naučila da letim je poput sunčevih zraka koji rasteruju mračne oblake. Dozvolite da vas obasja.

Fotografije: Sense Production