Gledao sam film o Džeju, “Nedelja”, i šta da kažem sad, a da vas ne rastužim

Kao i kod niza domaćih filmova koji su bili potencijalni hitovi, pa tako i sa filmom “Nedelja”, očigledno vlada veliko interesovanje, makar u mom okruženju, što se ogleda u broju poruka koje sam dobio sa sadržinom – Kakav je film?

Kako kaže ona pesma “Ako od ljubavi do mržnje ima tako malo…” tako i od vesti da se snima još jedan film o nekom narodnom pevaču koja je proizvela glasno negodovanje pa do punih sala i bioskopskog hita ima još manje.

Džej Ramadonovski je neko ko je uspeo nakon svih tih turbo devedesetih da se izdigne iz mulja šuškavih trenerki i da postane neko koga ljudi vole iako im je novokomponovana narodna muzika potpuno strana ili odbojna. Kako zbog svog uličnog šarma, tako i zbog nekih balada koje potpuno drugačije zvuče od ostatka estrade kad krenu iz zvučnika nakon ponoći.

Ipak vest o snimanju filma o njegovom životu dolazi nakon bioskopskog hita kakav je bio “Toma” i poprilično neuspešnog biopika o Aci Lukasu “Pokidan”. Iako je već godinama unazad trend u svetskoj mainstream kinematografiji biografije poznatih, što se vidi gotovo sa svakim novim nominacijama za Oskara, kod nas već na samom začetku trend je posut drvljem i kamenjem.

Naravno, mnogima će zasmetati kako i zašto se snimaju filmovi o tamo nekim narodnim pevačima, a preskaču se pisci, pesnici. Odgovor se naravno sam nameće. Pesnici nisu imali prijatelje krimose i šibicarsku prošlost koja na filmu ipak uzbudljivo i dobro izgleda.

A film Nedelja dobro izgleda.

Prva pozitvna stvar je došla već sa trejlerom filma, gde su ljudi prvo videli kako izgleda Husein Alijević Husa kao Džej. Sam kasting je prva mala pobeda ovog filma, jer Husa pored toga što je, bez ikakvog glumačkog iskustva, jako tačan u onome što se od njega očekuje. Poneo je sa sobom sav svoj šarm i energiju i stopio ih sa likom koji igra. A i sami znamo da je ovaj lik toliko voljen.

Druga velika pobeda ovog filma je odluka da ne pratimo Džejov lik od kolevke pa do groba. Da, vidimo Džeja kao klinca koji odrasta na Dorčolu (čvrsto č je obavezno), pa preko popravnog doma, vraća se na dorčolske ulice kao mladić i priča tu negde i staje. Tačnije staje sa prvim uzletom karijere i njegovim prvim beogradskim koncertom.

Iako su kreatori priče rekli da su mogli da snime 40 fillmova sa ovim likom, ipak su se ograničili na ovih nekoliko koje se tiču njegove mladosti. Ne bih želeo da kažem kako Džej u svom filmu nije glavni lik, ali on je neka vrsta vodiča i par očiju koji gleda jedan deo Beograda i jedno vreme koje mnogi od nas ne znaju.

Priča o Dorćolu osamdesetih u kom on i nekolicina njegovih prijatelja (Andrej Bjelogrlić, Stefan Vukić, Stojša Oljačić) odrasta na surov način, na ulici, snalazeći se putem krađe i šibicarenja. Ali u tom surovom svetu, zbog čvrstih prijateljstava i ljubavi, pokušavaju i donekle uspevaju da žive kolko tolko srećno.

Takvom dramaturgijom, ovaj film postaje više coming of age priča, a ne suva biografija. Filmska priča se i završava na vreme, jer nakon njenog kraja kreću devedesete, rat, još grđi i tvrđi kriminal i druženje sa svakojakim ljudima. Taj test nisu prošli ni ljudi mnogo čistije biografije od Džejeve.

Veliku ulogu u njegovom životu ima i njegov brat od tetke, Iso Lero Džamba (Marko Janketić), beogradski kriminalac, koji je uvek čuveo Džeju leđa, i bio brižan prema bliskim ljudima. Surov je prema svima onima koji su mu se protivili. Njegov nestanak u stvarnom životu je i dalje pod velom misterije, iako postoje informacije o svemu tome.

Cela glumačka ekipa koja se kreće oko Huse, počev od pomenutog brata pa do najboljih prijatelja, svako na svoj način donosi dozu efektnosti koju ova priča zahteva. Reditelj Nemanja Ćeranić je vešto izneo preobimnu temu, raznim direktnim omažima, kako u detaljima tako i u tehnici.

Pod direktnim uticajem Skorcezea, Ćeranić montažnim sekvencama preleće preko nekoliko meseci i godina, tako da ne propustimo bitne detalje, ali i da ne guši sa nagomilanošću informacija.

Od simpatičnih odavanja poštovanja filmskim i muzičkim herojima istaćićemo pozdrave za “Specijalno vaspitanje” i “Sivi dom” koji će pravi fanovi ovih dela prepoznati.

Film nije savršen naravno. U toj obimnosti priča, dešava se da dođe do nešto praznijeg hoda u svakodnevici života lakog prestupnika sa ulica Dorčola. Pogotovo u prvoj polovini filma dok još uvek čekate da priča krene u smeru koji očekujete. Taj prazan hod dovodi do drugog problema.

Kako se sama priča razvija, vidimo da su autori ipak želeli da sam odnos dva brata, kriminalca i pevača postave kao najbitniju stavku filma. Kao gledalac nisam stekao taj utisak, upravo zbog akcentovanja nekih drugih delova priče, pa same završne scene neispunjuju taj puni potencijal koji je reditelj hteo da naglasi.

Postoji taj stari intervju Džeja, gde je upitan šta misli o Kusturičinim filmovima o Romima. On je odgovorio kako mu je sve to lepo, ali da Kusta nije nikad uspeo da uhvati samu srž Roma muškarca, a to je njegova velika želja da bude sa belom ženom. S obzirom da se scenario radio pod patronatom Džejovih prijatelja, ovaj motiv je itekako zastupljen u filmu, ali umesto neke uličarske konotacije, dobija filmsko, gotovo poetsko tumačenje.

Bela žena je u ovom filmu svi nedosanjeni snovi koje mali Rom ne može da ima, koje gleda iz daljine, a koji kad se približe i kad budu na dohvat ruke, i nisu uopšte onako lepi kakve je idealizovao. U centru je i prijateljstvo Roma i belog čoveka na tom istom Dorčolu, slika koja se retko viđa na našem filmu, i kao takva šalje nepretencioznu, a veoma čvrstu antirasističku poruku.

Na kraju, uz povremene sitne patetike koje su i očekivane i nemoguće za zaobići u ovakvim projektima, reditelj Čeranić zajedno uz dobre uloge celog ansambla doneo je jedan zaista solidan mainstream uradak koji će gotovo sigurno biti hit, kako u bioskopima, tako i za novogodišnje programe koji će uslediti u narednim Novim godinama.