Recenzija filma „Pucnji u Marseju“: Kraljeubistvo kao vesnik Drugog svetskog rata
Atentat na kralja Aleksandra u Marseju je 1934. godine iz korena protresao evropsku i svetsku političku scenu, a poslednice tog terorističkog čina se osećaju i dan-danas. Sudski proces saučesnicima atentata se zbio u godini koja se smatra prekretnicom u istoriji Evrope: Adolf Hitler je postao firer Trećeg rajha, upoznao se sa Benitom Musolinijem i sa njim dogovorio savezništvo. Imajući sve navedeno u vidu, gotovo je neverovatno da je jedna ovako krupna istorijska prekretnica ostala bez svog filmskog odjeka.
Ali, to se promenilo 2021. godine kada su pred publiku stigla čak dva filma koja se bave atentatom na kralja Aleksandra I Karađorđevića: Aleksandar od Jugoslavije Zdravka Šotra (izmontiran iz istoimene serije) i Pucnji u Marseju Gordana Matića – oba pred srpskom publikom premijerno prikazana na Filmskim susretima u Nišu, dan za danom. Iako je Šotrin film narativno ambiciozniji i sveobuhvatniji (u njemu se, praktično, prati kraljev život od ženidbe do atentata, što znači da obuhvata period od preko deset godina), u ovom „duelu“ Matićevi Pucnji u Marseju, iako znatno kamerniji i produkciono manje razmahani, izlaze kao ubedljiv pobednik.
Pucnji u Marseju su svetsku premijeru imali u Heceg Novom, a nešto kasnije su prikazani i u Sarajevu, u okviru selekcije „Suočavanje sa prošlošću“. Reditelj Gordan Matić, ljubiteljima filma pre svega poznat po svom hvaljenom, gledanom i nagrađivanom igrano-dokumentarnom filmu Žućko: Priča o Radivoju Koraću (2011), napisao je (zajedno sa pokojnim Vladimirom Andrićem) scenario za Pucnje u Marseju usredsredivši se na samo jedan aspekt: na suđenje nakon atentata. Matić i ekipa su snimili sudsku dramu, vernu rekonstrukciju onog što je izgovoreno na suđenju Zvonimiru Pospišilu, Miji Kralju i Ivanu Rajiću, trojici terorista koji su bili pomagači atentatora Vlade Georgijeva Černozemskog, čoveka koji je 9. oktobra 1934. godine ubio kralja Aleksandra od Jugoslavije i ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua.
Ovaj, glavni deo filma, krase upečatjiva crno-bela fotografija, format slike 4:3 i sveukupno veoma dosledno izveden retro ugođaj. Nadahnut klasičnim sudskim dramama, poput Lametovih Dvanaest gnevnih ljudi (1957) ili Premingerove Anatomije jednog ubistva (1959), Matić uspeva da, koristeći se autentčnim zapisnicima, stvori iznenađujuće dinamičan i uzbudljiv narativ koji je zasnovan samo na onom što je zaista i izrečeno na suđenju (uz neka neophodna sažimanja, naravno, ali bez promene smisla).
Matićev rad sa glumcima je veoma dobar, a posebnu pohvalu zaslužuje trojka koja glumi optužene, a to su Nikola Šurbanović, Strahinja Blažić i Đorđe Đokić. U njihovim nastupima ima teatralnosti, baš kao što ima afektacije i u nastupima glumaca koji tumače likove advokata (Kičić, Cvetković, V. Aleksić), ali to se sasvim lepo uklapa sa krovnom postavkom po kojoj je ovo suđenje bilo jedan veliki spektakl i tokom koga se neretko posezalo za dramskim efektom u želji da se postigne cilj.
Glavnog tužioca glumi Vladimir Aleksić, provereni Matićev saradnik (podsećamo: crvenokosi glumac je tumačio naslovnu ulogu u Žućku). Tužilac Pol Rol je tokom procesa nastojao da dokaže tezu da su svi optuženi bili učesnici atentata iako su se oni sve vreme branili da nisu teroristi, što je i fokus filma. Pored glumaca, najdragoceniji Matićevi saradnici su direktor fotografije Dušan Ivanović i montažer Aleksandar Popović, oni udruženim snagama uspevaju da, iako u tim crno-belim segmentima „ne izlaze“ iz sudnice, pruže filmsko iskustvo koje nijednog trenutka nije dosadno – što je već samo po sebi jedan mali podvig.
Ali, ekipa filma Pucnji u Marseju ide i korak dalje. Oko tri četvrtine filma jeste dramatizacija stenograma, ali pored te crno-bele rekonstrukcije, tu su i segmenti u boji, u savremenom 16:9 formatu, u kojima glumci, i dalje u liku i kostimu, govore o toku sudskog procesa i mogućoj pozadini atentata (a sa posebnim osvrtom na „italijansku vezu“). Oni to rade obraćajući se direktno u kameru, kao da su učesnici „pravog dokumentarca“, sve sa bubicama zakačenim za odeću. Ovi onirički delovi zasnovani su na izveštajima savremenika i arhivskoj građi i ključni su kako bi se zaokružila kompletna slika (ili, barem, jedan njen veći deo).
Glavna teza filma je da je Drugi svetski rat počeo pucnjima u Marseju i da su njegove prve žrtve Bartu i Karađorđević, što je ovde ubedljivo i obrazloženo. Među „sagovornicima“ su Živojin Simonović (glumi ga Tihomir Stanić), čovek koji se nalazio u obezbeđenju kralja, a kasnije na suđenju bio jedan od važnijih svedoka, kao i slavni srpski pisac Stanislav Vinaver (Marko Marković) koji je izveštavao sa suđenja u Francuskoj.
Među onima koji govore je i jedan kompozitni lik. Tamara Aleksić, lepa plavokosa glumica koja u Pucnjima u Marseju izgleda kao da je došetala iz nekog Hičkokovog filma, tumači novinarku Sofi Defes – ženu koja nije zaista postojala, ali koja je uključena u priču kako bi se kroz njen lik iznela zapažanja više različitih izveštača sa procesa.
Pored dramatizacije suđenja i lažnih dokumentarnih delova, film sadrži i dokumentranu građu: pre svega dolazak kralja u Marsej, kao i još neke kadrove iz tog vremena, s tim da tih autentičnih snimaka nema puno: ukupno svega nekoliko minuta. Iskusni Popović vešto montira materijal, odlično preplićući tri vrste građe. Lažni dokumentarni segmenti presecaju glavni, sudski, deo filma, dajući dodatnu dinamiku narativu i omogućujući širu vizuru, dok autentični snimci podsećaju da se ono što gledamo zaista dogodilo, humanizujući kralja čiju poslednju vožnju pratimo. Ovaj pristup je bio prilično riskantan i svakako nekonvencionalan (pa čak i u okvirima svetskog filma), ali se višestruko isplatio.
Pucnji su, treba istaći, izuzetno kameran film sa glavnim delom smeštenim u sudnicu, bez eksterijera koji bi dodatno „razigrao“ narativ. Srećom, priča poseduje neophodnu dinamiku, a glavni deo filma – suđenje – dobro je odglumljen, režiran i montiran. Svi likovi govore na srpskom (iako su u stvarnosti uglavnom govorili na francuskom) što je odlična odluka, te je izbegnut poguban trend po kome srpski glumci „mehanički“ izgovaraju tekst na jezicima koje ne govore (viđen i u pomenutom Aleksandru od Jugoslavije).
Iako će svoj pun domet doživeti kada bude emitovan na televiziji, film Pucnji u Marseju donosi jedno sasvim zadovoljavajuće bioskopsko iskustvo – dobrim delom i zbog upečatljive Ivanovićeve fotografije koja je „krojena“ po meri velikog platna. U pitanju je pošten film, efektan i sadržajan, a uz to ostvarenje koje baca svetlo na jedan važan (a zapostavljen) događaj iz naše i svetske istorije. Svi oni koje zanima prošlost, svakako treba da pogledaju ovo ostvarenje u bioskopu između ostalog i zato što Pucnji u Marseju nude zanimljiv i pronicljiv uvid u ono što se tog sudbonosnog dana dogodilo.
Matićev film traje 74 minuta, što je pametna odluka imajuću u vidu da odabrani koncept svakako zahteva što kraću minutažu. Pucnji u Marseju imaće svoju beogradsku premijeru u Kombank dvorani na godišnjicu ubistva kralja, 9. oktobra 2021. godine, nakon čega će se film naći u redovnoj bioskopskoj distribuciji.
Fotografije: Promo
