Želimir Žilnik ima 82 godine i upravo je u Berlinu predstavio film o Srbinu koji se vraća u rodni Srem

U toku je Berlinski filmski festival, a na njemu je svoje novo ostvarenje predstavio i naš proslavljeni reditelj Želimir Žilnik.

Ni jedan od reditelja koji predstavljaju filmove na ovogodišnjem Berlinalu ne može se pohvaliti da je na njemu pobedio pre 56 godina osim Želimira Žilnika, piše Jutarnji.hr.

Želimir Žilnik imao je 27 godina kad je kao mladi pripadnik crnog talasa u Berlinu 1969. premijerno prikazao svoje „Rane radove“.

Film o mladim marksistima koji putuju tadašnjom jugoslovenskom provincijom i suočavaju se s nelaskavim realitetom socijalizma fantastično je seo u atmosferu tada šezdesetosmaškog Berlina.

Film novosadskog debitanta osvojio je te ‘69. Zlatnog medveda, što je tad bio i zadugo ostao najveći festivalski uspeh nekog YU filma. Žilnikov se film, međutim, baš i nije svideo svima u Jugoslaviji.

Navodno je zgranuo i samog Tita. Tužilaštvo ga je pokušalo i zabraniti. Ali pokušaj zabrane filma izjalovio se kad je beogradski sud odbio predlog tadašnjeg tužilaštva.

Žilnik će kasnije s radošću prepričavati završnu reč sudije koji je tužiocu rekao „vi očigledno imate loše mišljenje o našem sistemu, kad mislite da ga ovaj glupi i dosadni film može ugroziti“.

Žilnik će nakon „Ranih radova“ nastaviti poput nezaustavljive mašine: gotovo jedan film godišnje idućih šest decenija, sve do danas kad ima 82 godine i još uvek svake godine izbaci po jedan film.

Pritom je Žilniku pomoglo što mu filmovi nisu bili skupi i produkcijski zahtevni. Specijalnost su mu postale hibridne, igrano-dokumentarne forme. Za jedan od takvih filmova – „Dupe od mramorna“ iz 1995 – opet će biti nagrađen u Berlinu.

Žilnikovo najnovije ostvarenje – koje je u Berlinu predstavio u petak – nosi naslov „Restitucija, ili, san i java stare garde“. Ovog put nije reč o dokumentarnom filmu.

U onoj meri u kojoj je to kod Žilnika moguće „Restitucija“ je igrani film, ali s naturščicima.

Junak „Restitucije“ je Arsin (Milan Kovačević), vremešni Srbin koji je decenije poživeo u Nemačkoj kao revijalni i džez muzičar po klubovima i skijalištima.

Iz Srbije je otišao u doba rata, ostavljajući tamo ženu koja nije htela emigrirati i ćerku koja se u međuvremenu udala i ima unuke. Arsin kreće put rodnog Srema.

U procesu povrata imovine trebalo bi, naime, da dobije u vlasništvo poveće poljoprivredno zemljište i staru grofovsku kuću. Stoga Arsin odlazi u selo kod Sremske Mitrovice da finalizira papirologiju.

Ali tamo ga zatiče jedno iznenađenje za drugim. Na zemlji je neki čovek koji ga otera. Izgleda da se zemlja obrađuje. U opštinskim papirima piše da je junak filma mrtav.

Opština je koncesionirala njegove oranice preduzetniku. Pojavljuje se i neka krivotvorena smrtovnica. Rođaci traže da junak ode na proveru poslovne sposobnosti.

Kako film teče, shvatimo da nije samo reč o javašluku nego o zaveri. Muzičarov zet urotio se s koncesionarom zemljišta da krivotvore junakovu smrt i koriste zemlju.

Reč je, ukratko, gotovo o krimi zapletu. Pritom Žilnikov nekretninski „krimić“ ima crtu naivnosti, kao da je neki stari nemi film. Likovi su ili jako dobri ili jako loši, a ljudi koji ih glume, glume ih tvrdo i naivno: Žilniku to ne smeta, to je deo stila.

Film je dramaturški potpuno igran: imate paralelne sekvence, scene u kojima junaka nema, tajne sastanke iza vrata. Ali način na koji Žilnik snima je uvek isti.

On pronađe ljude koji su mu iz nekog razloga zanimljivi pa ih kamerom prati. Tako prati i Kovačevića, muzičara u osamdesetim godinama života koji izgleda kao starac, hoda kao starac, ali ima nešto razigrano dečačko i vitalno pa – a to je i štos filma – i ne pomišlja da bi mogao umreti i da mora misliti što će biti posle.

U finalu filma Arsin/Kovačević konačno dokazuje svoj vitalitet. Ne samo da nađe novu „devojku“ (ne puno mlađu od njega) nego s njom odlazi na let balonom. Žilnik kao da je film snimio o sebi.

U 83. godini s filmom je stigao na Berlinale – dakle na „mesto zločina“ starog 56 godina. I dokazao da je za neke ljude broj godina zaista – samo broj jer mladost nose u sebi.