Serija „Hollywood“: Šta je istina, a šta ne?

Postoje stvari koje se ne mogu otrgnuti sa sebe kao da je reč o nalepnicama. Boja kože, seksualnost ili poreklo ne oblikuju samo međuljudske odnose, već predstavljaju deo identiteta. Kada društvo nekoga osudi na marginu obično ne preispituje posledice koje nastaju u životu marginalizovanih.

Glumica Ana Mej Vong morala je da se pomiri sa tim da nikada neće postati zvezda kakva zaslužuje da bude. Ljubavne scene između belaca i „orijentalnih glumaca“ godinama su zabranjivane u Sjedinjenim Državama. „Bila sam veoma umorna od uloga koje sam morala da igram. Zašto je Kinez na velikom platnu gotovo uvek negativac? I to tako sirov negativac – ubica, izdajnik, zmija u travi. Mi nismo takvi. Kako bismo mogli biti takvi uz civilizaciju koja je mnogo puta starija od one na zapadu?“, rekla je 1933. godine.

Dvadeseti vek ostaće upamćen po tome što je talenat bio manje važan od oblika očiju ili boje kože. Da je bilo dugačije, Ana Mej bi verovatno dobila Oskara za glavnu žensku ulogu i postala prva glumica azijskog porekla kojoj je to pošlo za rukom. Poznato je, na primer, da je bila sjajna na kastingu za ulogu u filmu The Good Earth, ali kao Azijatkinja nije imala nikakve šanse da glumi pored Pola Munija. Uloga je zbog toga pripala Luizi Rajner, koja je šminkom pretvorena u Kineskinju i nagrađena Oskarom.

„Kako da prokomentarišem moć u Holivudu i promenim srca i umove? Odlučio sam da osmislim fiktivni, alternativni holivudski univerzum i naselim ga stvarnim ljudima, ili likovima koji su delimično zasnovani na stvarnim ličnostima“, rekao je Rajan Marfi, koji je sa Janom Brenanom osmislio seriju Hollywood. Anu Mej u ovom ostvarenju tumači Mišel Krusek, a zatičemo je u depresivnom stanju. Nadu da će se iz njega izvući nude joj Rejmond, mladi reditelj azijskog porekla (Deren Kris), i tamnoputi gej scenarista Arči (Džeremi Poup). Oni žele da joj dodele ulogu kakvu zaslužuje, ali ni sami nisu sigurni da će uspeti da se probiju u rigidnoj filmskoj industriji. Stvarnost se, dakle, prepliće sa maštom u sedam epizoda koje se mogu pogledati na Netfliksu.

Serija Hollywood hvaljena je zbog odabira glumaca i raskošnog prikaza epohe, ali kritičari nisu u potpunosti zadovoljni. Doživljavaju je previše površnom i naivnom. Marfi i Brenan pokušavaju da prikažu borbu za jednakost u četrdesetim godinama prošlog veka u onakvom ruhu u kakvom je bolno prisutna u današnje vreme. Posledično, o licemernom moralu bolje progovaraju fiktivni likovi nego stvarne istorijske ličnosti, čije se priče u većini slučajeva svode na pamflet.

Junaci serije žele da snime Peg, dramu o devojci koja je izvršila samoubistvo kada je skočila sa ikoničnog holivudskog znaka u brdima Los Anđelesa. Glumica Peg Entvisl zaista je to uradila 1932. godine. Imala je zapažen uspeh na Brodveju i preselila se u Kaliforniju u nadi da će postati filmska zvezda. Kada je konačno dobila ulogu u filmu Thirteen Women, usledilo je razočaranje. Publici se nije dopala, kao i mnogo toga drugog, i njena uloga je drastično promenjena u montaži. „Uplašena sam, kukavica sam. Žao mi je zbog svega. Da sam uradila ovo pre mnogo vremena, uštedelo bi mnogo bola“, napisala je u oproštajnom pismu.

Marfi i Brenan, poput Kventina Tarantina nedavno (Once Upon a Time… in Hollywood), namerno menjaju stvarne okolnosti i trude se da gotovo svima pruže srećan kraj. Ulogu Peg u seriji priželjkuje mlada crna glumica Kamil (Laura Harijer), zbog čega se scenario prepravlja. Ona postaje Meg, a tragičan događaj pretvoren je u poruku nade. Ako će junakinja biti crnkinja, kažu likovi iz serije, trebalo bi da ima srećan kraj. Na taj način uliva se nada svim crnim devojčicama, koje će se identifikovati sa glumicom kada je vide na velikom platnu. Ovakvo osnaživanje zaista je važno.

Kamil je delimično zasnovana na Leni Horn i Doroti Dendridž, crnim glumicama koje su krčile put u filmskoj industriji, ali se u seriji pojavljuje i Heti Mekdanijel, prva crna glumica koja je osvojila Oskara za sporednu ulogu u filmu Gone With the Wind. Baš kao što je opisano u seriji, u kojoj je glumi Kvin Latifa, tim činom istovremeno je bila i počastvovana i ponižena. Glumice crne boje kože mogle su da se nadaju isključivo ulogama sluga, kuvarica i spremačica. Kada je Heti posle desetina takvih obaveštena da je nominovana za Oskara, završila je na ceremoniji u objektu koji nije tolerisao prisutnost Afroamerikanaca. Sve što je hotel Ambasador pristao da joj pruži bio je mali sto, udaljen od glavnog dešavanja. Marfi je rekao da je fasciniran Hetinom pričom, zato što je u jednakoj meri oličenje trijumfa i tragedije: „Bila je ćerka robova koja je uspela da se izbori za lep život i osvoji nagradu Američke filmske akademije, ali je takođe bila ocrnjena i nisu joj date druge mogućnosti“.

Strah da će posao trpeti zbog nečega što zapravo nema nikakve veze s poslom posebno je opterećivao LGBT ljude. Njima nije ostavljena druga opcija osim da život provedu u laži. Velika fimska zvezda Rok Hadson (u seriji ga tumači Džejk Piking), nosi to breme u Marfijevom univerzumu kao što ga je nosio u stvarnom životu. „Mnogo pre nego što je uspeo u Holivudu razumeo je da će, ako želi da bude prihvaćen, sama suština toga ko je morati da bude izbačena iz okvira“, napisao je Mark Grifin o Hadsonu u knjizi All That Heaven Allows. Hadsonov kratkotrajni brak sa sekretaricom njegovog agenta poslužio je da se zavara javnost, a postao je otvoren po pitanju seksualnosti tek 1985, tri meseca pre nego što će umreti od side.

Velike tajne činile su filmske zvezde ranjivim. Lovac na talente Henri Vilson, kog u seriji maestralno glumi Džim Parsons, zaista je bio prikriveni gej koji je naneo mnogo zla Hadsonu i ljudima sa kojima je sarađivao. „Henri Vilson je bio nešto poput originalnog Harvija Vajnstina; na mnogo načina bio je apsolutno čudovište“, rekao je Marfi. „Rok Hadson je 20 godina očajnički pokušavao da se udalji od njega, što je bilo veoma teško jer je Vilson bio blizak sa izvršnim producentima studija ali, takođe, i sa mafijom. Dakle nije se samo plašio za posao, već se osećao kao da bi mogao biti ubijen.“

Prošle su decenije od diskriminacije koja je u seriji pretvorena u glamuroznu bajku. Stvari su se promenile, ali ne u potpunosti. Nijedna Azijatkinja još uvek nije dobila Oskara za glavnu žensku ulogu, LGBT ljudi više se tolerišu na televiziji nego na filmu, inkarnacije Henrija Vilsona se tek odnedavno pocesuiraju na sudu, a crnci još uvek gube život na ulici. Kada ćemo se u potpunosti osvestiti ostaje da se vidi. Prosvećenost i tolerancija, nažalost, često stignu prekasno. Ljudi kojima se u seriji odaje počast i daruje sloboda odavno su mrtvi. Marfi i Brenan potrudili su se da i u najvećim zverima pronađu nešto dobro, u čemu su možda i preterali. U stvarnosti, bitka se nastavlja jer jednaka prava i mogućnosti za sve ostaju nedostižni čak i tamo gde postoje svi uslovi da se ostvare.

Naslovna fotografija: Netflix