Sia i slučaj „Music“: Mila Sia, nije zlato sve što sija…i javi se Tomu Fordu za savet!

Mnogouposlenoj Siji se barem povremeno može priznati smisao za humor i autoironiju (prisetimo se samo kako se javno pohvalila sprdnjom onog, kanda, islandskog šereta koji je „obznanio“ listu od pedesetak umetnika i izvođača sa kojima je Sia u tom trenutku navodno spremala i snimala duete); eto, nek za sam početak ovog prikaza stoji pohvala, jer nekako se čini sasvim prirodnim, kanda, i jedinim mogućim potezom izraziti pokudu na račun onoga što je ista ta Sia nedavno pokazala svojim prvencem na planu režije celovečernjeg igranog filma.

Sa ove tačke gledišta, u ovom kratkom međuvremenu u odnosu na trenutak kada je film stigao pred gledaoce, i dalje nije jasno čemu taj jalovi trud, čemu to izrazito intruzivno proširenje područja borbe, čemu igra sa tako visokim ulogom… prostije rečeno, šta joj je sve to trebalo???  Evidentni oskarovski snovi raspršili su se pred naletom, čini se, sasvim opravdanog podsmeha koji je izazvala tom kupusarom od filma, a sa naoko krajnje svedenom pričom o osvedočenoj i, reklo bi se, nepopravljivoj zavisnici o drogama i alkoholu koja će nenadano postati starateljka svoje znatno mlađe sestre, autistične i zarobljene u vlastitom šarenom svetu opsednutosti muzikom (a ona se upravo tako i zove – Muzika). Očito se pucalo visoko, ali se zapelo već na prvim stepenicama – tamo gde postaje jasno da, uprkos lakoći sa kojom se dobar deo ostvarenja konzumira, film ipak nije tek tako lako napraviti, a ni, za početak, osmisliti i artikulisati u glavi.

U pitanju je krajnje čudan spoj kalkulantskog slepila (isticanje motiva autizma i drugosti, ali i insistiranje na toj oskarovskoj matrici po kojoj obično odlično prolaze drame/drametine/dramurde na temu pokajanja, iskupljenja, sazrevanja u poslednji čas…), potpune neosvešćenosti po pitanju vlastitih kapaciteta i sasvim izlišne potrebe da se, eto, i po boku plasira sopstvena (nesporno probitačna i svuda prisutna) muzika. U tom pogledu, Sijina Muzika dosta je nalik Breninom serijalu Hajde da se volimo (tu je i slučajna referenca na taj period iz Breninog opusa – autistična sestra nikuda ne ide bez slušalica i vokmena, baš kao što je onomad i našoj Breni vokmen stalno bivao pod jastukom, dok se, naravno zaluđivala muzikom (Muzikom?)). Međutim, Brenine filmske avanture sa sobom su nosile iskren i neprikriven beleg svesti o plasmanu proizvoda, te su tako i poimane – kao sklepani nizovi anegdota i skečeva, garniranih budućim video-spotovima. Sia čini upravo to – dramske situacije, traljavo i nespretno ustrojene i pozicionirane, hitro doživljavaju naknadnu ilustraciju u vidu živopisnih, onirički obojenih muzičkih segmenata tokom kojih se predstavljaju nove pesme (naravno, već plasirane i na nosačima zvuka i digitalnim im parnjacima). U pogledu muzike, Sia tu, doduše, isporučuje očekivano zadovoljavajući rad, sasvim upotrebljiv i mimo ovog nesrećnog konteksta, mada, ako ćemo iskreno, i njena zadivljujuća radna temperatura i energija sve češće uzimaju danak, te je nemali broj onih (makar unutar zrelijeg dela slušateljstva), koji bi, uz punu svest o Sijinim povremenim briljantnim delima (Chandelier, Cheap Thrills. Big Girls Cry, Move Your Body, Elastic Heart…), vrlo rado videli ovu izvođaču i kantautorku kako se kreće u rikverc – put zvuka koji je obeležio eru Zero 7.

Na ovom filmskom joj radu Sia je udružila snage sa ikonom milenijalaca, Dalasom Klejtonom, te su se (i) na njega obrušile grdnje na konto banalizacije autizma, uz promašenu i karikaturalnu glumu mlade Medi Zigler, i prilično plitki i uskogrudni, a sveukupno veoma iritantni doživljaj tog ozbiljnog stanja. Teško da je tu reč o zloj nameri, ali u isti mah stoji i utisak da se dvojac scenarista dragovoljno našao na veoma klizavom terenu bez ikakve iole promišljenije i zaumnije ideje šta činiti sa tim, a da, kao što se na koncu i ispostavilo, cilj ne bude gnjecava sentimentalnost gde joj zbilja nije mesto. Ukupno uzev, ovo jeste veoma problematičan film (koji je, doduše, mimo svih marketinških trikova, brzo doživeo sasvim pravičnu sudbinu) i on navodi na lake i očigledne zaključke – nije sve za svakoga.

Ako je veoma viđeni i cenjeni modni kreator uspeo da (posve nenadano) stvori filmsko remek-delo, što je A Single Man, njegova ekranizacija Išervudove pipave proze svakako blla, ne znači da je to rampa koju je tek tako lako dosegnuti i preskočiti. Često već pominjano proširenje područja borbe (a dobar i srodan primer je Balaševićev film Kao rani mraz, u međuvremenu zaturen i zaboravljen) zapravo jeste nerezonsko i nepotrebno bekstvo od, srećom, izvojevanog fokusa. A ima tu, naravno, i taštine. I nadajmo se da je Sia u ovih nekoliko sedmica toga postala svesna. Uz ponešto duševnog bola i iskrenog stida, ako je moguće.

Fotografije: Vertical Entertainment