Strah od nepoznatog, priroda uzvraća udarac i reditelj koji navija za „negativce“: 60 godina kultnog horora „Ptice“

Tačno pre 60 godina, 28. marta 1963. godine, u mraku bioskopa, ljudima se prvi put ukazalo Hičkokovo remek delo “Ptice”, a traume od ovog horor filma mnogima su i dalje neizlečive.

Film Alfreda Hičkoka je zasnovan na istoimenoj kratkoj priči iz 1952. Dafne du Morijea i fokusira se na niz iznenadnih i neobjašnjivih nasilnih napada ptica na stanovnike zaliva Bodega u Kaliforniji tokom nekoliko dana. Glumili su Tipi Hedren, Džejms Tejlor i Džesika Tendi.

Sam početak cele storije je zapravo zasnovan na istinitoj priči o napadu ptica na malo ribarsko selo, gde su se pretežno galebovi zabijali u prozore kuća i automobila. Kasnije je otkriveno da su uzrok celog napada bile otrovne alge, ali to ljudi u ono vreme nisu znali, a Hičkoku je sve poslužilo da napravi alegoriju o situaciji kad se priroda i njeni delovi okreću protiv čoveka, kao i o anksioznom periodu iščekivanja velike katastrofe kao što je rat.

Iako sve počinjue poprilično lagano za njegove filmove, mladi par se zaljubljuje i otpočinje vezu, uprkos tome što su mnoge žene u životu Džejmsa Tejlora, počev od njegova majke do bivše ljubavnice ljubomorne na Tipi Hedren. Ubrzo taj zaplet zamenjuje onaj katastrofični u kom ptice bez nekog naizgled većeg razloga, počinju teror celog mesta. Uloge se okreću, pa sad umesto ptica u kavezu, ljudi su zatvoreni u svojim kućama i plaše se za svoje živote.

Hičkok je oduvek bio majstor iznenađenja i misterije, tako da je želeo da ponudi što manje odgovora publici, kao i da sporim tokom i trikovima u montaži nas navede da se opustimo, a onda na nas pošalje jato besnih ptica. Film je u svom originalnom scenariju imao još desetak strana scenarija koje je Hičkok odbio da snimi i rešio da nas ostavi tamo gde priča i zvanično staje, u gotovo pa post-apokaliptičnoj sceni gde porodica kreće da se povlači i prepušta mesto pobedniku, pticama. Toliko mu se dopadao taj otvoreni kraj, da je dugo vremena i odbijao da ostavi napisano The End na kraju.

Mnogi smatraju ovaj film za prvi ekološki horor, u kom iz ptica i njihog besa progovara planeta Zemlja koja kreće u svoju osvetu za sve ono što joj je ljudski rod uradio. Drugi pak povezuju ovaj film sa samim trenutkom kad je snimljen a to je Hladni rat. Samo nekoliko meseci pre premijere je bila kubanska kriza, i svet je bio na ivici atomskog rata. Stah je bio na vrhuncu, i svaka moguća nepoznanica bi dovela do panike, a gde ćete veću nepoznanicu od toga da stvari iz prirode koje uzimamo zdravo za gotovo samo u jednom momentu potpuno polude. Mnogi poslednju scenu pustoši i ništavila nakon terora ptica i povezuju sa onim što ostaje nakon udara atomnske bombe.

Treći su, naravno, našli priču o represivnoj seksualnosti gde dvoje ljubavnika ne dobijaju šansu od strane zatucane sredine, ali te frojdovske teme se provlače kroz gotovo svaki Hičkokov film, ako znate gde da gledate.

Iako je za ono vreme, film sačinjavalo dosta scena sa raznim impresivnim specijalnim efektima, istina je da je čak 3200 ptica trenirano za film. Džejms Tejlor je kasnije priznao da su mnogim pticama sipali viski u hranu jer je to bio jedini način da ih nateraju da stoje mirno.

Film je u početku dočekan sa podeljenim krikama. Ljudima u bioskopu nije bilo naš najjasnije zašto moraju sad da se plaše i ptica, dok su neki kritiari čak došli do ocena da je ovo i najgori od svih dotadašnjih Hičkokovih trilera. Drugi su pak uživali u plašenju i hororu koji im je matori Hič priredio. Film je ipak svoj kultni status opravdao nešto kasnije, kad je imao svoju televizijsku premijeru 1967. godine. Tad je postao najgledaniji film na TV-u svih vremena, zbacivši sa prvog mesta “Most na reci Kvaj”. Kasnije, 1972, na prvom mestu ih je nasledio “Love story”.

Ono što je danas svim jasno, u filmu Alfred Hičkok, stari mizantrop, navijao je sve vreme za ptice, a ne za ljude. Najbolje je to objasnio kritičar “Los Angeles Times” novina, Filip K. Šer: ” Za Alfreda Hičkoka je oduvek važilo da mrzi svoje glumce. Mislim da bi nakon ovog filma svima trebalo da bude jasno da se ne smemo ograničavati samo na to, već da je potpuno izvesno da reditelj mrzi sve ljude podjedanko”.