Superherojski film sa kojim se još uvek svi upoređuju: 15 godina „Mračnog viteza“

Kada uzmete da radite bilo šta što ima veze sa Betmenom, na vama je veliki pritisak i to je znao i Kristofer Nolan kada je 2005. snimio film Betmen počinje, ali je sve kupio nastavkom Mračni vitez iz 2008. godine.

Odluka da Kristijan Bejl bude Betmen nije bila toliko sporna i prvi deo njegove trilogije dobro je prošao na blagajnama, kao malo drugačija verzija Betmena u odnosu na tetralogiju koju smo videli 90-ih i koju su mnogi voleli (ili makar prva dva dela sa Majklom Kitonom).

A potom je došao odabir uloga za nastavak i Hit Ledžer dobio je ulogu Džokera, što se mnogima nije previše dopalo, jer su glavne asocijacije na njega bile romantične komedije, a ne odlične drame koje je imao iza sebe.

Međutim, od prvog trenutka na velikom platnu, on je ućutkao sve one koji su imali išta loše da kažu o njemu i do dan-danas ima puno onih za koje je on neprevaziđen u ulozi koje su se dohvatili i Džek Nikolson, Mark Hamil, Džared Leto…

Koliko je bio uverljiv, svedoči podatak da je Majkl Kejn ostao bez teksta kada ga je prvi put video u sceni na vrhu oblakodera, da je improvizao ironično tapšanje u zatvoru i da je, nažalost, toliko ušao u ulogu da ga je na kraju koštala života.

Iako je Mračni vitez film o Betmenu, Džoker uzima krunu i on je taj koga želimo da vidimo na ekranu i čije poremećene ideje polako počinju da imaju smisla.

Sve to nije slučajno, jer je Nolan majstorski dozirao njegove scene i dao nekoliko mogućih pratećih priča od kojih ni u jednu ne treba verovati, a opet svaka od njih može biti istinita.

Kristijan Bejl je ponovo odličan, a odličan je i Aron Ekhart kao Harvi Dent/Dvolični, ali njegov lik nije mogao da ostane u fokusu i prava je šteta što je izuzeto njegovo poreklo sa istorijom mentalne bolesti koja se polako promalja na videlo i dovodi do transformacije, makar one psihičke.

Ovde je fokus više bio na fizičkoj i još veća je šteta što on umire na kraju filma i ne vidimo šta bi Ekhart tek uradio sa ovim likom da je dobio šansu da se vrati, kao npr. Strašilo Kilijana Marfija.

Još jedna stvar koja je ovde mnogo bolje urađena nego u trećem delu je da svaka od prikazanih scena deluje zaista realno i ne toliko nemoguće, odnosno da utemeljenost u realnosti ovde dolazi do vrhunca.

Psihološki trenutak i napetost ne prestaju od prve do poslednje scene, iako je tu i vrhunski koreografisana akcija i borba.

To je film koji je pokazao da superherojski filmovi mogu da budu utemeljeni u realnosti, da mogu da igraju između svetle i mračne strane, odnosno da im nije neophodan ni čudnjikavi humor ni previše mračne i surove scene.

Hit Ledžer je posthumno dobio Oskara i to je prvi Oskar povezan sa superherojskim filmovima, što je pored svega ostalog uslovilo i pojavu mnogo više njih.

Mora se istaći da je ovaj film došao u pravom trenutku, jer je Marvelov pokušaj pravljenja filmskog univerzuma sa početkom veka polako zamro, a ovaj novi, još uvek aktuelan tek je hvatao zamajac, dok DC sa druge strane još uvek nije imalo nekoliko baš skupih promašaja.

Film bi verovatno bio uspešan i u nekom drugom trenutku, jer je njegov kvalitet neosporan i na peto ili deseto gledanje, a ako nam ne verujete ili ga niste pogledali, čak i da niste fan Betmena ili Džokera, obavezno to učinite, jer ipak je u pitanju deo filmske istorije.

A do tada još uvek čekamo kada će rečenica „Najbolji superherojski film još od Mračnog viteza“ konačno zaista i biti istinita.