Na raskršću hevi metala i panka: 40 godina albuma „Kill ‘Em All”

Početak je 1980-ih godina i hevi metal tek dobija obrise svega onoga što će postati, a jedan od albuma koji je umnogome uticao i na nove žanrove i na nove bendove i koji je i danas neverovatno značajan je debi album Metalike, Kill ‘Em All.

Album je nastao kao neka vrsta ljubavnog pisma britanskim hevi metal bendova kao što su Judas Priest, Diamond Head, Venom i drugi, ali sa primetnim uticajem energije panka i hardkora, ondosno referencama na bendove Misfits i Discharge, između ostalih.

Sve to uslovilo je da on definiše treš metal i spid metal i započne ono što će kasnije postati poznato kao velika četvorka treš metala – Metallica, Slayer, Megadeth i Anthrax.

A kako se sve to desilo? Tako što je demo snimak pod nazivom No Life ’til Leather došao do producenta Džona Zazule koji je video potencijal i omogućio 15 hiljada dolara budžeta.

Međutim, nije sve išlo tako lako, jer je jedan od članova benda, gitarista Dejv Mastejn, izbačen zbog korišćenja alkohola i opijata, te su postojali problemi sa korišćenjem pesama koje je on napisao.

Mastejn je osnovao Megadeth i zacementirao svoje mesto u istoriji metala, a na njegovo mesto doveden je dotadašnji gitarista još jednog benda srodnog žanra, Kirk Hamet (Exodus).

Priča kaže da je Mastejn zahtevao od Džejmsa Hetfilda da ne koriste njegove deonice i samom Hametu to nije bilo prijatno, tako da su uzeli njegove osnove koje je on potom dopunio svojim solažama.

To se odnosi na pesme The Four Horsemen, Jump in the Fire, Phantom Lord i Metal Millitia, za koje je Mastejn ipak dobio autorska prava i tantijeme koje su mu sledovale.

Na albumu čujemo oštre i agresivne rifove još od prve pesme, Hit the Lights, a zanimljivo je da su dva singla sa albuma pesme Whiplash i Jump in the Fire, iako je možda najpoznatija Seek & Destroy.

Brzina na bubnjevima Larsa Urliha takođe je nešto po čemu se bend profilisao, kao i glas Džejmsa Hetfilda, za koji mnogi veruju da je ipak najslabija stvar na ovom albumu.

Iako je odmah po izlasku uticao na Slayer koji je još uvek tražio svoj zvuk, album je postao popularan tek nakon što su izbacili malo melodičnije albume Ride the Lightning i Master of Puppets.

Mnogi bendovi su rekli da njihov zvuk ne bi bio isti da nisu slušali Metaliku još od njenih početaka, a među njima su Sepultura, Pantera, pa čak i Nirvana, a i neki muzičari mlađih generacija navode ovu grupu kao veliku inspiraciju.

Ovo je album koji ne pušta gas od početka do kraja, ali koji ni u jednom trenutku ne zvuči kao preterivanje (za razliku od nekih kasnijih njihovih ploča) i čije mnoge pesme i dalje služe kao pokazne vežbe u žanru.

Whiplash, Hit the Lights i Jump in the Fire otvorili su vrata kroz koja su prošli Slayer, Anthrax, Exodus i mnogi drugi, a četiri decenije kasnije, pesme još uvek zvuče sveže i autentično.

Treba istaći da su članovi benda želeli da se album zove Metal Up Your Ass i da je naslovnica trebalo da bude ruka koja izlazi iz vc šolje, držeći nož, ali ih je producent odvratio od toga.

Sam naziv je referenca na muzičke kuće i izdavače koji su previše mlaki, strašljivi i koji su nervirali bend, a čekić pored krvave mrlje je omaž činjenici da je basista Klif Barton skoro svuda sa sobom nosio čekić kako bi mogao da lomi šta god mu dođe pod ruke.

Klif Barton je po mnogima bio tajno oružje ovog albuma i on je svirao na prva četiri albuma, po mnogima najbolja u karijeri benda, dok nije tragično nastradao.

Teme i reči su nekonformističke i beskompromisne i iz današnje perspektive mogu delovati pomalo neozbiljno i bleasavo, ali to je ono što je tada bilo neophodno kako bi pokrenulo muziku u jednom novom pravcu.

Ovo je nešto bez čega ne bi bilo ni Metalike kao jednog od najpopularnijih bendova svih vremena, a ni metala kakav poznajemo danas, zbog čega bez kajanja pustite nekom danas No Remorse i odvrnite.