Bolji od drugog „Džokera“, lošiji od „Poor Things“: Gledao sam novi hit film „The Bride“

U bioskope u celom svetu, pa tako i kod nas, stigla je The Bride, odnosno Nevesta.

Ako do nas stiže vest da u bioskope dolazi film o Frankenštajnovoj nevesti, devojci i saputnici, svega nekoliko meseci nakon što je na Netfliksu debitovao Del Torov Frankenštajn sa Džejkobom Elordijem u glavnoj ulozi, a uz to postoji i najava da će rumunski autor i filmski ludak Radu Žude imati neku svoju varijantu filma o Frankenštajnu (koja će, naravno, biti nešto potpuno levo i nositi drugačiji tretman i političke poruke), postavlja se pitanje šta zapravo možemo da očekujemo.

Još kada vidimo da film režira Megi Džilenhol, glumica i Džejkova sestra, koja nam je do sada kao rediteljka poznata po ozbiljnoj drami The Lost Daughter, da u filmu glume Džesi Bakli na vrhuncu svoje oskarovske slave i Kristijan Bejl, koji je – pa… Kristijan Bejl, jedan od najvećih živih glumaca današnjice – a da u trejleru naslovna junakinja izgleda kao Harli Kvin koja je promenila Jutjub tutorijal za šminkanje i sada pokušava nešto novo, pitanje ostaje isto: šta će zapravo izaći pred nas?

Odgovor je kao u onom popularnom klipu Zemunca koji, sređen kao mali servis dok blokira put, kaže samo jedno: sve.

Ako vas mrzi da čitate dalje, evo ga video o filmu The Bride, a ako ne, samo nastavite ispod:

Jer zaista, način na koji je Džilenhol odlučila da nam predstavi priču o Frankenštajnovoj nevesti, ubacujući pritom ideje o ženskom iskustvu i identitetu, igrajući se žanrom filma o čudovištima koji se danas gotovo posmatra kao neka vrsta superherojske stripovske mitologije, koristeći prilično atipične i gotovo art-house načine da nam tu priču ispriča – „sve“ je zapravo jedina reč koja može da opiše ovaj film.

Ovo je, dakle, priča o Frankenštajnu (Kristijan Bejl)koji živi posle smrti, nakon svog ponovnog „uzdizanja“, usamljen i željan društva, pa traži od doktorke (Anet Bening) specijalizovane za oživljavanje leševa da mu napravi ženu. U isto vreme gine mlada prostitutka (Džesi Bakli) koja je neposredno pre smrti upala u stanje gotovo histerične buncnaja spremna da svima kaže šta misli, iako je jasno da je mentalno na ivici zbog brutalnosti sveta u kom živi i činjenice da njene koleginice nestaju ili bivaju ubijene od strane vođe lokalne mafije (Zlatko Burić).

Doktorka i Frankenštajn je oživljavaju, ali ona ostaje jednako divlja i razuzdana kao i pre smrti – samo bez sećanja na ono što joj se dogodilo. Sa druge strane, Frenki je povučen, stidljiv, traumatizovan godinama nasilja i progona, ali i veliki filmofil koji obožava mjuzikle slavnog glumca (Džejk Džilenhol u skoro pa kameo ulozi, u većini slučaja samo na bioskopskom platnu). Malo-pomalo, Frenki i njegova žena povezuju se u svom ludilu i osećaju nepripadanja, postajući neka vrsta modernih Bonija i Klajda koje juri cela Amerika.

U paralelnoj, nešto dosadnijoj priči, njih prate dvoje detektiva – muško i žensko (Penelope Kruz i Piter Sarsgard) – koji pokušavaju da pronađu naše dvoje odbeglih mrtvaka, ali i da kroz sopstveni odnos ispričaju priču o raspodeli moći između polova i o tome ko se u policiji poštuje, a ko ne.

Naravno, naša Nevesta će vremenom saznati i ko je, šta je, ko ju je lagao, ko ne, i koga je volela – i koga će tek voleti.

Film ponosno nosi svoje uticaje, ali dodaje i određenu iščašenost koju ne očekujete. Posebno je zanimljivo što se i lik Meri Šeli pojavljuje u tumačenju Džesi Bakli, kao neka vrsta metafizičkog razgovora između junakinje i njene kreatorke. Kao što vidite iz ovog kratkog sižea, film ide u mnogo pravaca.

Međutim, negde na polovini sve staje – makar je to bio moj utisak. Kada se naši odbegli mrtvaci konačno zaljube i počnu da konzumiraju svoju ljubav, film nakon početnog naleta energije naglo usporava. A kada se ponovo pokrene pred sam kraj, put kojim ide je očekivan, što je u redu, ali poruke koje tada počinju da se izgovaraju deluju suviše direktno. Kao da scenarij odlučuje da publici „nacrta“ šta je zapravo poenta filma.

Tako dolazimo i do scene koja obara ocenu za jednu zvezdicu: Nevesta drži monolog u kojem nabraja svoje pokojne koleginice, da bi na kraju počela da uzvikuje „Me too! Me too!“. Kao da je autorima bilo važno da i najgluplji gledalac u sali razume da film govori o dugoj istoriji opresije nad ženama i savremenom pokretu koji je pokušao da toj opresiji stane na put. Problem je što su oni najgluplji u publici verovatno već izašli iz sale tokom bizarnih plesnih scena ili drugih ekscentričnih momenata.

Kad smo već kod te raspojasanosti – film izgleda onako kako je Joker 2 možda trebalo da izgleda, dok ga feminističke ideje približavaju Lantimosovom Poor Things. Ipak, Poor Things je za klasu bolje i zaokruženije delo, jer ima i glavu i rep. Džilenholin film ima samo haos, koji ponekad radi, a ponekad ne.

Taj haos vidi se i u glumačkim interpretacijama. Džesi Bakli ide od briljantnih do prenaglašenih trenutaka, dok je Kristijan Bejl, kao i uvek, fantastičan. Njegov lik je i najbrižljivije napisan, pa ima prostora da izgradi jedno zaista drugačije čudovište.

Na kraju, činjenica da film u bioskope stiže u martu dosta govori o očekivanjima studija. Nije pušten tokom leta uz blokbastere, niti pred kraj godine da juri nagrade. Pušten je pa da vidimo šta će biti.

Lud, pričljiv i zajeban, baš kao i njegova glavna junakinja, film želi da kaže mnogo toga u vremenu u kom možda više niko ništa ne sluša. A kad je tako, jedino što ti preostaje jeste da zaplešeš i vrištiš.