„The Fall“ puni četrnaest godina a filmovi još uvek nisu tako lepi

Jedan od najlepših filmova svih vremena verovatno nikada niste pogledali. The Fall je prikazan u bioskopima 2008, posle mukotrpne potrage za distributerom. Sniman je četiri godine u 28 zemalja, od ličnih sredstava reditelja Tarsema Singa (The Cell, Immortals).

Malo je filmskih stvaralaca koji su imali hrabrosti da se upuste u sličnu avanturu. Novac se, na primer, štedeo tako što je Tarsem, poznat po snimanju reklama, prihvatao poslove u marketingu u zavisnosti od lokacije. Ako bi ga neka kompanija pozvala da režira blizu mesta koje je planirao da iskoristi za svoj film, on bi prihvatio ponudu i o tuđem trošku doveo svoje saradnike baš tamo gde je trebalo da budu.

Bilo bi lepo da se trud isplatio, ali nije. The Fall se dopao poznatom kritičaru Rodžeru Ebertu i malo kome drugom. Distributeri su postavljali pitanje kome je uopšte namenjen, dok je kritika u njemu videla samo površni egzibicionizam. Film, istina, nije bez mana, ali je kao nekonvencionalan rad pogrešno prosuđivan merilima industrije. Tarsemovi glavni akteri – povređena devojčica (Katinka Untaru) i nepokretni kaskader (Li Pejs), koji pripovedaju magičnu filmsku bajku, ignorisani su i osuđeni na dugogodišnju potragu za kultnim statusom.

Četrnaest godina od premijere na Filmskom festivalu u Torontu, međutim, možemo samo da žalimo što u ponudi nema ničeg sličnog. Dejvid Finčer (Se7en) opisao je The Fall kao delo koje bi nastalo da je The Wizard of Oz režirao Andrej Tarkovski (Stalker). Tarsemova ekstravagancija pleni savršenim kadrovima, scenografijom i kostimima. S druge strane, u današnjoj standardizovanoj kinematografiji kao da smo ostali bez vizionara. Lični stil gubi na značaju bez obzira da li potiče iz holivudske, evropske ili neke druge produkcije. Televizija, nažalost, nije puno pomogla (iako je ono što gledamo na njoj dramaturški superiorno). Stvaraoci pod okriljem Netfliksa ili HBO-a imaju veliku slobodu, ali dovoljan je pogled na njihovu ponudu da bi se prepoznao gotovo brendiran kolorit.

Mnoge poznate ličnosti godinama upozoravaju na negativne posledice takvog pristupa. Martin Skorsese (Taxi Driver, The Irishman) izjavio je da su filmovi kakve je voleo mrtvi. Ridli Skot (Alien, Gladiator) ima slično mišljenje i njegov stav je da su oni uglavnom loši. Brajan de Palma (Scarface, Carlito’s Way) poslednji je podelio mišljenje na tu temu. „Prva stvar koja me izluđuje je izgled filmova. Zato što se snimaju digitalno, užasno su osvetljeni. Ne mogu da podnesem tamu, odbijajuću svetlost. Svi izgledaju isto. […] Vizuelno pripovedanje izbačeno je kroz prozor“, rekao je u martu ove godine. Kad ljudi poput de Palme kažu nešto slično, lako je nazvati ih reliktima i zaljubljenicima u period tokom kog su bili najuspešniji. Ali, The Fall ih ne demantuje.

Tarsem je tokom rada na filmu insistirao na opipljivom spektaklu. Verovao je da kompjuterski specijalni efekti zastarevaju i zaobišao ih je u širokom luku. Preneo je lepotu stvarnog sveta i snagu realizma na filmskom setu. Kada je, na primer, snimao u indijskom gradu Džodpuru, poznatom po plavim zgradama, platio je gradskim vlastima da osveže fasade. Pred malom Katinkom Untaru često je krio kamere iza zastora da bi postigao što veću uverljivost. Od glumca Lija Pejsa (The Hobbit) zahtevao je da se tokom celog snimanja u bolnici pretvara da je zaista nepokretan, što je uspešno prevarilo sve u filmskoj ekipi. Tarsemu su se posle žalili da je mogao da im veruje, na šta je odgovorio da to nema nikakve veze sa poverenjem, već sa atmosferom koja mu je bila neophodna.

Poznatom reditelju ni novac ne znači mnogo. Procenjuje se da ga je izlet u izmaštani svet koštao nekoliko desetina miliona dolara. „To je poput starog klišea ‘kako došlo, tako i otišlo’“, rekao je. „Novac računovođe čini srećnim. Ali, ja nisam želeo da ostarim i pričam okolo o filmu koji nikada nisam snimio.“ Od tada je proteklo dosta vremena i The Fall se mnogo bolje kotira nego ranije. Još uvek predstavlja najbolji film reditelja koji nikada nije poštovao pravila – dok je bio mlad Tarsem je prevario oca da će upisati Harvard, što je mogao da uradi, i umesto toga otišao na studije filma. Suvišno je isticati da posle toga nisu bili u dobrim odnosima. Brajan de Palma se rado priseća slične snage i nezavisnosti.

„Ceo sistem se menja. Nekada si odlazio i snimao film. Moja generacija želela je da preuzme holivudske studije. To smo i uradili. Zanimljiva je jer je postala veoma bogata, ekstremno bogata, radeći unutar studijskog sistema. Sada smo u beskrajnom strimingu. Sve ima 10 delova i šest sezona. Na neki način smo se vratili starom studijskom sistemu u kom su producenti i pisci kraljevi. Reditelji… Ko može da razluči ko je režirao jednu od tih stvari u odnosu na drugu?“

Srećom po gledaoce, film se ne razlikuje od drugih kulturoloških i društvenih aspekata – rastegljiva je kategorija. Nešto što je moderno danas može biti zamenjeno koliko sutra. Pozitivan uticaj moguće je ostvariti konstruktivnom kritikom poput Skorsezeove, Skotove i de Palmine, ali i kupovinom bioskopskih ulaznica. Problemi se poslednjih godina gomilaju i guše mlađe generacije filmskih stvaralaca. Ako nas je The Fall išta naučio, to je da spas moraju tražiti u autentičnosti i hrabrosti. Kako za sebe, tako i za film u celini.

Naslovna fotografija – kadar iz filma The Fall (foto deepestdream.com)