Gledao sam “Tornado 2”, film od kog bi ljudima koji pišu naslove o vremenskim nepogodama u Srbiji eksplodirala glava

“Tornado 2”, iliti “Twisters”, nastavak velikog hita iz devedesetih je stigao u domaće bioskope.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Svesni smo da nas vreme već nekoliko godina unazad ne voli. Ne volimo ni mi njega. Kad je napolju vruće, onda je vrelo, kad je hladno, onda ida na debeli minus, a kad krenu jače padavine u Beogradu se potopi Autokomanda i Rakovica. Dobro, ovo poslednje ima i do gradske infrastrukure i vlasti, ali to je druga tema.

Sve te padavine, monsuni gde im vreme i mesto nije, beton koji gori, i vreline afričke pustinje dobijaju svoj parodični zaokret kad ovdašnji mediji krenu da sve preuveličavaju u vestima i naslovima. Pa tako ozbiljna oluja koja se sprema vrlo često na portalima dobije izgled biblijskog potopa i armagedona.

Gledajući film “Twisters”, iliti po naški “Tornado 2”, ne možete a da se ne zapitate kako bi kolege iz redakcija koje se bave vremenskom prognozom najavile da stiže uragan koji ruši kuće i naselja pred sobom. Zamišljam da bi bilo kao u ONOM čuvenom gifu iz South Parka.

Pusti sad to, nego jel valja “Tornado 2”?

Te 1996. pojavio se film za koji nisam siguran koliko je zaista bio veliki hit u Srbiji, jer ovdašnja javnost nije nikad bila preterano zaintersovana za tornada. U mojoj kući na primer kad sam bio mali je postojalo verovanje da to i nije tako velika stvar, samo su američke kuće siromašno napravljene od drveta i lakog materijala i samim tim svaki jači vetar može da ih poruši. Siguran sam da moji roditelji nisu bili usamljeni u ovom razmišljanju za koje verujem da još uvek postoji. Tako da “Twister” iz 1996. sa Bil Pakstonom i Helen Hant možda nije imao uspešan box office u Srbiji (iako se milion puta reprizirao kod nas) ali je zato na globalnom nivou osvojio srebrnu medalju, odnosno te godine je bio drugi najgledaniji film iza Dana Nezavisnosti.

I pored toga, nastavak, mada u ovom slučaju možda možemo da koristimo i termin reboot, stiže tek 28 godina kasnije. Ne morate da gledate prvi, da bi ste gledali drugi, jer ovde nema istih likova, niti su ovi novi likovi deca onih starih. Isti je samo tornado.

U priču nas uvodi mlada naučnica Kejt (Dejzi Edgar Džons) koja nakon velike nesreće povlači se iz sveta jurenja uragana, sve dok je prijatelj ne zamoli da mu pomogne u projektu u kom bi novom tehnologijom naučnici mogli da okruže tornado, uzmaju podatke iz njega i pokušaju da ga kontrolišu. Na tom putu, ozbiljni uniformisani naučnici pronalaze grupicu andrenalin džanki jutjubera, koji deluju kao kakvi klovnovi koji samo žele da se snimaju, skupljaju preglede i profitiraju od svega toga, a predvodi ih kaubojski orijentisani Tajler (Glen Pauel).

Kako vreme bude odmicalo, shvatićemo ni da naši jutjuber nisu klovnovi već da imaju svoj cilj pomaganja ljudima u nevolji, ali i da naši korpo naučnici ne rade za dobrobit čovečanstva, već za zle kapitaliste koji će od unesrećenog naroda kupovati uništenu zemlju po manjim cenama. U celoj toj konstalaciji Kejt i Tajler će se spojiti, sprijateljiti (moža i nešto malo više) probati da ostvare njen dečiji san u kom joj je postojala želja da pripitomi uragan, ali i da spasu stanovnike obližnjeg malog grada kad krene ozbiljno nevreme.

Reditelj film Li Ajzak Čang je skrenuo pažnju na sebe svojim prethdonim filmom “Minari”, tihom i emotivnom dramom o porodici iz Južne Koreje koja se doseljava u Ameriku. Čak je i bio nominovan za Oskara za režiju, a film je osvojio Zlatni Globus za najbolje ostvarenje van engleskog govornog područija. Otud je izbor njega za snimanje klasičnog holivudskog blokbastera bio koliko čudan, toliko i privlačan, jer se očekivalo da će možda ponuditi nešto novo.

E pa, i jeste i nije ponudio nešto novo. Iza te osnovne akcione priče katastrofe, kao i rom-komastog zapleta upoznavanja dvoje glavnih aktera, nazire se priča o razjedinjenosti Amerike kao i sukoba dve grupacije, uslovno rečeno leve i desne, koje ne moraju uvek nužno da budu klasično stereotipne. Pa tako u ovoj konstalaciji imamo tu, naprednu Ameriku koja na kraju radi samo za suvi kapital i moćnike, i centralnu, narodsku ekipu koja možda na površini deluje tupavo ali koja ima ono klasično veliko domaćinsko srce spremno da pomogne u nevolji. A kao konačan proizvod film pokazuje da samo zajedničkim delovanjem ova dva pravca može da se pobedi veće zlo, u ovom slučaju vetroviti vrtlog koji nosi sve pred sobom.

Siguran sam da Čang misli da je snimio upravo taj film, ali videćemo da li će publika to na taj način gledati i ići u bioskope zbog toga, ili zbog uživanja u scenama katastrofe i muvanju i varnicama između dvoje mladih glumaca. Odnosno, i da li će uopšte i gledati ovaj film.

Kad smo već kod glumaca, njih dvoje su pozitvna strana filma iz nekoliko razloga, ali možda najbitniji je to što su oni nova, sveža i nepotrošena lica. Dejzi se možda malo slabije snalazi u akciji kao žanru, s obzirom da se nije baš okušavala do sad, ali zato Glen Pauel nakon Top Gana i Hit Mena je zvezda A liste i džabe mu ljudi proriču uspešnu budućnost, jer je ta budućnost već stigla.

Na kraju, kao i njegov prethodnik iz 1996, i ovaj film nije loš, ali i nije nešto zbog čega ćete pasti na dupe i pričati svima danonoćno kako baš njega morate da vidite. Iznerviraće vas tu i tamo neko opšte mesto, ali šarm glumaca i sveukupna zabava će poništiti povremene loše utiske.

Lepo ga je gledati u bioskopu, sa svim tim sjajno urađenim efektima, ali “Tornado 2” će svoju vrednost potvrditi tek u godinama koje dolaze, na striming serivisima ili tv reprizama, gde ćete ga gledati subotom uveče umesto izlaska, ili između dve dremke nedeljom popodne. Ako valjaju, u tim terminima, ovi filmovi postaju klasici.