Trnovita dekadencija (noćnog) života: Kritika filma „Četiri ruže“

Ružna stvarnost kriminala, nasilja i beznađa odavno je napustila društvene margine u našoj zemlji. Dekadencija je postala deo svakodnevice i toliko je uporna da generacije prolaze, dok ona opstaje.

Pod poremećenim vrednostima, u kom su kriminalci obezvredili život običnog čoveka i pretvorili ga u borbu za preživljavanje, ljudske „sudbine“ se najlakše primećuju noću. Negde kad se posle ponoći sudare na mestima za izlaske. Što su kafana, klub ili splav popularniji, to se pod dejstvom alkohola problemi pojedinaca lakše čitaju. Takva je okosnica domaćeg filma Četiri ruže, čije je snimanje trajalo oko 10 godina.

Za reditelja, scenaristu i producenta Vasilija Nikitovića kafana je izgovor za kritiku društva. Njegov crnohumorni triler se zbog toga pogrešno predstavlja kao prvi domaći film o noćnom životu. Ambicija autora, međutim, znatno je veća.

Nikitović je izjavio da se antijunaci kojima se pozabavio podjednako mogu sresti u Beogradu, Amsterdamu ili Tokiju. Ali, u nekom od spomenutih gradova rediteljeve sumnjive noćne ptice zauzele bi posebnu nišu, dok se u Beogradu u svakom od njegovih posrnulih filmskih aktera može prepoznati osoba koja nam je poznata iz bližeg ili daljeg okruženja. Samim tim, u prvi plan izbija specifičan milje balkanskih prostora.

Zaplet, čiji scenario pored Nikitovića potpisuje i Balša Labović, počinje tako što upoznajemo Tarzana (Miloš Samolov), dežurnog čuvara kafane, spremnog da obavi svaku vrstu prljavog posla za udruženi trio iz pakla – egzekutora (Dragan Jovanović), političara (Gordan Kičić) i vlasnika ugostiteljskog objekta (Žika Todorović). Kako ni Tarzan nije naivan, ubrzo od saučesnika postaje meta i šalje u kafanu Belog (Boris Milivojević), kuma iz Zvečana, u nadi da će uspeti da spase novac.

Nema mnogo lepih emocija u takvom zapletu, niti junaka koji se lako mogu zavoleti, a nabrojanim likovima pridružuje se previše sporednih – tu su zaduženi student (Milutin Milošević), astrološkinja (Dragana Dabović), mlada glumica (Nada Macanković) i četiri iskompleksirane devojke sa sela (Tara Toševski, Miljana Popović, Jelena Jokić, Marta Milosavljević). Svi oni zajedno vrše funkciju koja bi se lako mogla ponuditi u dve osobe.

Kako ovi suvišni delovi slagalice žude za prostorom koji bi samo televizijska serija mogla da im ponudi, likovi su sa više (student i glumica) ili manje uspeha (astrološkinja) spakovani u površan šablon stereotipa, bez posebnih motiva, prošlosti i ciljeva. Svedeni na opšte siluete isto tako opšteg kafanskog mesta u kom se okupljaju, Nikitovićeva mračna bića u sat i 40 minuta retko postaju akteri sa dušom (kakva god ona bila) i ostvaruju isključivo jednodimenzionalne interakcije.

Problem posebno dolazi do izražaja kad drugu polovinu filma od Tarzana preuzme Beli, o kome ne znamo gotovo ništa, dok nasuprot njemu sjajan i veoma važan lik neme služavke Laure (Sonja Kolačarić) tavori u podrumu. A kad kafana konačno proključa, dionizijska žurka postaje nešto poput predugog spota, koji nam ne govori ništa što već nije rečeno.

Kao nedosledan hibrid trilera, parodije i gorke bahanalije, film je podcrtan sjajnom upotrebom poznatih muzičkih numera, ali i originalno komponovanom muzikom u maniru igranog programa RTS-a. Arhetip je odneo pobedu nad tipom i pored njega nema mesta za nešto više od floskula. Potencijal se rasplamsao jedino u sjajnom dijalogu između Tarzana i Belog, odigranom pred kraj filma. Tu se, nažalost, odmah i ugasio, ali ne bez duboko urezanog emotivnog traga.

Uprkos svemu, Četiri ruže uspešno ističu preko potrebno ideju da je ljubav važnija od novca, ali je veoma diskutabilno ko tu ljubav daruje i gde će se za nju naći mesta. Nikitović zaboravlja da je teško pronaći spas u bajkovitim provincijskim oazama udaljenim od beogradskog noćnog života, jer njegov film ne trpi takvu završnicu. Upravo je pastoralno okruženje iznedrilo četiri spomenute mlade junakinje, izgubljene u očajničkoj želji da budu nešto više od svog sela. Daleki i mali Zvečan je, prema rečima jednog od junaka, takođe s*eban. Sve bi to pre moglo da posluži kao poligon za nastavak trnovitog Nikitovićevog prvenca, nego kao mesto mira, iskupljenja, ljubavi i nade. A pod ponuđenim okolnostima, beg iz propalog Beograda i ulazak u autobus imali bi smisla samo ako put vodi ka granici.