Tura turu stiže: „Još jedna tura“ i ostali filmski biseri u čast nazovi-dobre kapljice

Najnoviji film Tomasa Vinterberga, prigodno nazvan Još jedna tura (Another Round/Druk) lagano krči i utabava sada već prilično izvesno-siguran put ka ovogodišnjem Oskaru u kategoriji u međuvremenu preimenovanoj u „najbolji međunarodni film“; nakon ključne nagrade Evropske filmske akademije, pre nekoliko dana je pristigla i BAFTA u istom ogranku, ali sva ta odličja teško da bi imala nekakvog stvarnog smisla i opipljive težine da nije reč o ljudski dobrom filmu. A u šta se i sami možete uveriti na velikim platnima – budući da je film upravo stigao i na repertoare ovdašnjih bioskopa.

Za početak, ovo definitivno nije najbolji Vinterbergov film na uzorku čitavog mu rediteljskog opusa mereno (najposle, tu su Gozba i Lov), ali jeste dobar film, koji lako stupa u blagotvornu i smislenu komunikaciju sa gledaocima i mimo kruga ljubitelja savremenog evropskog arthaus filma, nazovimo to tako, prijemčivije prirode, a koji, osim toga, podseća kako je na filmu i dalje moguće spojiti i sjediniti misao i emociju. Upravo tako, Još jedna tura je film koji je zanimljiv na planu ideja koje plasira i koje u tom aspektu suštinski određuju ovo ostvarenje, a vrlo dobar utisak ostavlja i kada se povede reč o emotivnosti koja mu je takođe jedna od jačih strana.

Na planu osnovnih događaja i polaznih ideja, ovo je sasvim jednostavna priča – grupa srednjovečnih prijatelja, očito žrtava manje ili više izražene i zauzdane krize zrelih godina, dogovara se da precizno i istrajno dižu i održavaju nivo alkohola u krvi, kanda, da bi tako bolje osetili život ili, pak, možda lakše podneli ono neumitno i očigledno. Ovako ustrojena priča prolazi bez krupnijih dramskih sukoba na širem planu, što onda pomaže da lakše i uočljivije u prvi plan izbiju udarne ideje koje autori ovim svojim delom plasiraju.

I premda se po podosta osnova Još jedna tura može pojasniti, ali i doživeti i konzumirati, kao sasvim efektna komedija naravi u u odnosu na rutinu svakodnevice blago izmenjenim životnim okolnostima, čini se da Vinterberg i ostatak kreativnog dela ekipe ovog ostvarenja ipak imaju nešto drugo na umu – da diskretno, a opet i dovoljno jasno i neuvijeno, progovore o potrebi snađenih zapadnjaka iz mirnijih delova Evrope da se barem povremeno i dozirano anesteziraju ne bi li tako pregurali ono što se pod izgovorom uglavnom odgovornog i društveno proklamovanog i prihvatljivog ponašanja mora pregurati, i tako iz dana u dan.

Naravno, onda iz dubine tog idejnog kadra pred gledaoce mogu da stupe i ostale značajske postavke – poput pitalice, da li je sve pomenuto zapravo sasvim rečit dokaz solipsizma, tog nepopravljivog samoljublja i sa njim povezanog slepila koji u okruženju sveta koji se silno giba i urušava zapravo gleda u vlastite pupkove, ozbiljno razmatrajući isforsirani, ali i dovoljno strogo dirigovani hedonizam na kapaljku (zapravo, kapljicu) kao jedno od najdostupnijih i najuverljivijih pomagala na putu kakvog-takvog samospasenja.

U tom ključu onda treba iščitavati i sada već čuvenu završnu scenu samodovoljnog plesa glavnog junaka kao posprdne ovovekovne parafraze Grka Zorbe (u, gle čuda, izvanrednom tumačenju Madsa Mikelsena); srećom, suštinski nedopadljivi junaci ove priče dodatno su humanizovani suptilnim ukazivanjima na njihove nedostatke koje je lako razumeti a koje se ne mogu tek tako prevladati. To omogućava da Još jedna tura funkcioniše i snažan utisak ostavi i kao dobronameran film kadar i da nasmeje ili barem u dovoljnoj meri razgali.

Upravo na toj tački spoja u oči najbrže pada ta pipava ravnoteža koju je Vinterberg uspeo da postigne  između idejnog i emotivnog plana, kao i između autorske artikulisanosti i pitkog izraza zahvaljujući kome se o ovom filmu može pričati čak i kao o feel-good filmu za tu privremenu anesteziju iluzijom radosti celuloidnog tipa. Tu možda i treba tražiti objašnjenje zašto je tokom poslednjih turobnih meseci Još jedna tura pri odlučivanju o tim prestižnim nagradama u zasenak bacala i kinestetski nesporno superiorniju novu ekranizaciju Berlin Aleksanderplaca, da navedemo makar jedan konkretan primer i naslov.

Daleko bilo da glorifikujemo opijanje i alkoholizam, to ne bismo činili čak ni pod izgovorom priče o filmskim biserima, ali ako vam Vinterbergov film otvori apetit za nešto na srodne teme, imajte u vidu i ove nešto starije naslove:

• The Big Lebowski (1998)

Ovaj film je, dakako, moguće staviti na vrh ili pri sam vrh mnogih lista sa posve različitim tematskim zajedničkim sadržateljima, ali teško da ima upečatljivijeg alkoholičara zgubidanske fele od lika koji je u tom remek-delu braće Koen tako nadahnuto odigrao Džef Bridžis, zar ne?

• Sideways (2004)

I ovaj film u režiji Aleksandra Pejna lako transcendira iz jedne tematske kategorije u sledeću, pa još jednu, pa još jednu, ali Stranputice, kao epitom kvalitetnog a ambicioznog američkog indi filma, u značajnoj meri jessu i oda hedonizmu oličenom u ispijanju i romantizovanju uživanja u vinu.

• The Hangover (2009)

Mamuruk je bučna a inteligentna, raspojasana, a opet brižljivo konciprana komedija najjačeg kalibra, a alkohol tu predstavlja nužan zamajac i pokretač radnje, te je prava šteta što se nisu obistinila maštanja ovdašnjih nazovih-novinara po kojima je Mamurluk 4 trebalo da bude sniman i da se zbiva tokom Sabora trubača u Guči.

• National Lampoon’s Animal House (1978)

Preteča Mamurluku je svakako ova zabavna narodska komedija iz života na koledžu, sročena u slavu hedonizmom uvek i svugde određenim glupiranjem, sada još malo pa pola veka stara.

• Drinking Buddies (2013)

Ova simpatična i zbilja duhovita dramedija proistekla kao odjek stilskog podžanra zvanog mumblecore (a koji dolazi kao američki doživljaj skandinavske Dogme, iz koje je i Tomas Vinterberg stasao) dobrim je delom posledica nadahnute improvizacije na temu prijateljstva, prokrastinacije, pijančenja i starih i nenamirenih dugova. U ovom filmu, da podsetimo, igraju Ron Livingston, Olivija Vajld, Džejk Džonson, Ana Kendrik…

Fotografije: Nordisk Film