Na Dini ćuprija: Omiljeni likovi iz velikog svetskog hita u knjizi “Dina” govore na srpskom

Naučnofantastični roman “Dina“ Frenka Herberta. iz 1965. godine ponovo je aktuelan zbog drugog nastavka filma Denija Vilneva.

Nastavak filma Dina beleži rekordnu gledanost, a odlične kritike samo stižu jedna drugu. Već je proglašena za novi klasik žanra.

Klasik SF književnosti je i knjiga Frenka Herberta, toliko voljena i obožavana, da se i danas fanovi dve umtenosti, pisane reči i filma svađaju da li Dina uopšte i može da se na pravi način filmuje. Jedan od detalja koji su primetili mnogi obožavaoci sa ovih prostora je i jezik koji se koristi u orignalnom delu.

U svetu “Dine”, nakon rata ljudi i mašina, progres i nauka su gotovo zabranjene. Takozvani začin je najvrednija i najređa supstanca u univerzumu. Droga čije se posledice kreću u rasponu od produžetka životnog veka do putovanja međuzvezdanim prostranstvom može se naći samo na jednoj planeti: na negostoljubivom pustinjskom svetu Arakisu, poznatijem kao Dina. Čitavo feudalno društvo tog doba zavisi od začina koji daje pogonsko gorivo za svemirske brodove. Ko kontroliše Dinu, kontroliše i celo Galaktičko carstvo.

A Dina je dom i lokalnog, pustinjskog naroda koji se zovu Frimeni ili Slobodnjaci. Slobodnjake ostatak Galaktičkog carstav smatra malobrojnim divljacima koji nisu ni vredni pomena, ali oni su izdržljivi i veoma brojni. Na Dinu su došli hiljadama godina pre dešavanja opisanog u knjizi. U pitanju su bili progonjeni pripadnici verske sekte (Zensunni – amalgamacija Zen Budizma i Sunni Islama) koji su se prilagodili surovim uslovima na planeti. Herbert ih je stvorio imajući kao polaznu tačku beduine i Bušmane. Jezik, ili jedan od jezika, kojim Frimeni govore zove se čakobsa, nazvan po istoimenom jeziku kojim su govorili Čerkezi. Isprva samo su ga govorili pripadnici plemstva, da bi se kasnije proširio i među običnim stanovništvom, piše bookvar.

U knjizi Dina pričaju na srpskohrvatskom

Ali ljudima sa ovih prostora, koji su “Dinu” čitali u originalu, naročito je zapala za oko jedna razmena:

Deep within the cave, someone began chanting:

“Ima trava okolo!

I korenja okolo!”

Jessica translated silently: “These are ashes! And these are roots!”

The funeral ceremony for Jamis was beginning.

Slobodnjaci su u tom trenu pevali na srpskom odnosno srpskohrvatskom kako se jezik zvanično zvao u vreme nastanka knjige.

Na prvi pogled, ovaj Džesikin prevod ima mane, jer “trava” nije “pepeo”, a ova dva stiha već decenijama zanimaju fanove sa ovih prostora.

Verzija je više – jedni smatraju da je Džesika pogrešila, dok drugi tvrde da je to malo verovatno, jer ako je pisac ovim želeo da pokaže da je i Džesika sklona greškama (tipičnim, ljudskim), morao je biti svestan da će to primetiti jedino čitaoci sa Balkana.

Drugi smatraju da je grešku napravio sam Frenk Herbert u prevodu, a treći da pogrešio nije niko. Herbert verovatno nije želeo da stvara čitav jedan jezik, pa je pozajmio iz stvarnih jezika koji će govornicima engleskog zvučiti “egzotično”. Čim je ovaj jezik iskoristio u knjizi, on je prestao da bude srpskohrvatski i postao je čakobsa jezik. S obzirom da se radnja dešava godine 10191, a jezik je živ organizam, jasna je logika da se promenio i evoluirao.