U susret nagradi Oskar: Vidim ti nešto zlatno na kraju puta

Sigurno znate ona vickasto-domišljata pametovanja da bi na izboru za pesmu Evrovizije trebalo izbaciti pesme i ostaviti samo čin javnog glasanja? Kada je filmska godina mršava (a ova za nama je bila upravo takva), nešto slično moglo bi pasti na um i onima koje zamara ionako manje-više ubedljivo iskonstruisana neizvesnost trke za Oskara.

Ipak, za razliku od brzo i lako kvarljivih pesmičuljaka sa Evrovizije, većina filmova iz oskarovskog klinča zaslužuje gledalačku pažnju i izdvojeno vreme. Otud i ova prognoza na temu udarnih naslova koji bi na kraju mogli da izbore barem časne nominacije.

Belfast

U pitanju je vrlo dobar film, ali suštinski ništa nesvakidašnje niti prevratničko; ipak, Belfast se dosta dobro, čak pri samom vrhu drži na listama sigurnih favorita kada je reč o sigurnim nominacijama. Cenjeni i dobro znani glumac Kenet Brana je ponudio mešavinu visoke estetizacije (nepogrešivo zavodljive crno-bele tehnike snimanja i brižljivo orkestriranih scena sa puno aktera i sitnih dešavanja u dubini kadra), gorko-slatki ton u priči o odrastanju u nevreme, u doba građanskih sukoba na tom uvek trusnom tlu, ogled na felinijevski film nostalgije i nekoliko odličnih glumačkih kreacija.

Da li je to dovoljno za Oskara? Ovo je film koji najmanje polarizuje, tako da se lako može zamisliti da na koncu pomenute trke može da se nametne i kao najpostojaniji zajednički sadržatelj za glasače tamošnje Filmske akademije.

Don’t Look Up!

Među nominovanima svakako će se naći mesta i za ovaj, definitivno najizvikaniji film čitave godine, a sada već i potvrđeno jedan od najvećih hitova u dosadašnjem, opsežnom istorijatu striming-servisa Netfliks. Don’t Look Up! je satira koja gledaoce nastoji da ubedi da je odvažnija i zaumnija nego što je to, kanda, ikada i mogla da bude, jer „do guše“ je potopljena u brojnim i raznorodnim opštim mestima.

Ali da ne budemo odveć grubi, ipak ima i odličnih trenutaka i rešenja u toj priči o dvoje naučnika koji krenu da Ameriku današnjice putem medija i same vrhuške vlasti (naravno, narcisoidne, plitkoumne, korumpirane, pohlepne i nevešte) upozori na neumitni kraj – budući da se gigantska kometa kreće ka Zemlji bez mogućnosti da se kataklizma ikako spreči.

Akademija voli i kada se između dve špice nekog ambicioznog filma okupe brojna, pa još i tražena i cenjena glumačka lica. Kao ovde, gde smo gledali: Dženifer Lorens, Leonarda Dikaprija, Meril Strip, Džonu Hila, Kejt Blanšet, Timotija Šalamea, Marka Rajlansa, Rona Perlmana, Melani Linski…

Dune

Holivud obično ne voli gubitnike, a još teže priznaje sopstvene poraze; otud, na listama favorita i ovaj krajnje upitan kandidat. Za razliku od Dejvida Linča, koji je u svom viđenju Dine barem ponudio jasne tragove svojih pogrešnih izbora na tom putu preoblikovanja prilično zahtevne i skliske Herbertove proze, Deni Vilnev, reditelj prošlogodišnje Dine, na kraju priče pružio je tek jalovi spoj blefiranja na arthaus teme i cerebralnog spektakla o sukobima koji sežu i do daleke budućnosti u tom dugom međuvremenu preživelog čovečanstva.

Stilizacija, odnosno estetizacija je očekivano izvrsna, i to (dakle, tehnički aspekti filma) je nešto na čemu bi ova Dina mogla da poentira kada je reč o lovu na Oskare. Međutim, brojni upućeni je vide kao ubedljivog takmaca i u onim glasovitijim kategorijama, pa se čak i Timoti Šalame pominje kao mogući nominovani, premda je on tu pokazao tek rutinski svrsishodnu glumu na opšte teme.

King Richard

Kralj Ričard, biografska priča (ili kraće – biopik) o ocu čuvenih teniserki, sestara Vilijams, tj. o njihovom usponu ka zvezdama tog sumanuto skupog sporta, na sebi nosi jasan beleg starostavnosti, što je u tom konkretnom slučaju pomno promišljen i u delo sproveden širi i okvirni koncept, a Američka akademija filmskih umetnosti i nauke često zna da pokaže otvorenu ljubav i razumevanje i prema takvim ostvarenjima, filmovima starog kova, sa kojima se onda pravi kopča i sa klasičnim, odnosno sa zlatnom erom Holivuda.

Sve i ako zakaže u kategorijama za najbolji film, režiju i/ili scenario, može se očekivati da sigurnim nominacijama opravdano mogu da se nadaju barem glumci – Vil Smit i Onženi Elis. Osim toga, tu imamo pregledno ispripovedanu priču iz domena američkog načina i doživljaja života, pri čemu se to odnosi i na tamošnju nepresušnu veru u suštinsku moć novih i novih pokušaja.

Licorice Pizza

Listi sigurnih nominacija u svakoj trci za Oskara ili nominacije za iste uvek se mirne duše može pridodati Pol Tomas Anderson sa svakim novim filmom, pa čak i pri postavci stvari kada je njegov konkretni novi rad, Licorice Pizza (Pica sa sladićem), potpuna nepoznanica čak i za upućenije i gorljivije filmofile mimo granica SAD. Ovog puta Anderson je, kažu, pred gledaoce izneo film nostalgije i, barem naoko, jednostavnu priču o prvim tinejdžerskim ljubavima i sa tim umreženim potresima u prvoj polovini (naravno, američkih) sedamdesetih godina veka za nama.

Uloge tumače Alana Haim (iz popularnog i hvaljenog indi-pop benda Haim), Kori Hofman (sin pokojnog glumca Filipa Simura Hofmana), a od starijih tu su: Šon Pen, Tom Vejts, Bredli Kuper, Džon K. Rajli, Maja Rudolf, Džon Majkl Higins, Meri Elizabet Elis… A dakle, posle Noći bugija i Skrivene mane, ovog velikog sineastu ponovo zatičemo u temama i stilemama pomenute dekade prevrata i promena.

Nightmare Alley

Film je zaista neslavno loše prošao na bioskopskim blagajnama, a sunovrat takvih razmera ume da se u trenu preinači u krupnu prepreku, ma, u nepremostivu barikadu na putu ka nominacijama i potonjim Oskarima. Na drugom tasu, pak, imamo gotovo pa jednoglasne i bezrezervne pohvale za ono što je Oskarom već ovenčani Giljermo del Toro pokazao u ovom svom prepravku ikoničnog klasika udarne epohe američkog noar-filma.

Glavnina zapleta je zadržana, te i nova verzija Aleje noćnih mora (kako je zvanično preveden kod nas, za potrebe aktuelne bioskopske distribucije), tako da i sada tu pratimo priču o pohlepi i intrigama u i oko putujećeg cirkusa. Glavne uloge u Del Torovoj verziji tumače: Bredli Kuper, Kejt Blanšet, Toni Kolet, Viljem Defo, Runi Mara, Ričard Dženkins, Meri Stinbergen, Ron Perlman…, dakle, holivudska aristokratija i par uvek pouzdanih satelita, što, sva je prilika, može da bude od pomoći ovom pomalo klonulom favoritu u narečenoj trci.

The Lost Daughter

Na polju tamošnjeg festivalskog/arthaus filma ali krupnijih prikazivačkih ambicija (i, pritom, svesnog da film, mimo svojih kinestetskih vrednosti, ipak mora i da dovoljno nesmetano lako komunicira sa širom publikom) ove godine je najviše pokazala cenjena glumica Megi Džilenhol u ovom svom efektnom rediteljskom debiju, kako je, kanda, opšte poznato, utemeljenom u prozi Elene Ferante.

Džilenhol je tu ponudila pipavu priču o materinstvu, ali pre svega o dubokom unutrašnjem porivu da se krene u boj protiv društveno nametnutih tabua, posebno kada se tabuima zabranjeno nađe na putu dosegnuća barem privida makar i kratkororočne sreće. Ovo je, uz to, film ukorenjen u zdravorazumsku veru u glumačku superiornost Olivije Kolman, a nominaciji svakako ima osnova da se nada i tu vrlo dobra Dakota Džonson.

The Power of the Dog

Džejn Kempion se, nakon podužeg posta na tom planu, a nakon evidentnog uspeha sa serijom Top of the Lake, vratila i na veća i velika platna, a njen ulog u ovoj metaforičnoj igri je ova zrela i inteligentna varijacija na mračnija viđenja vesterna, jednog od tek par suštinski zbilja autohtonih američkih filmskih žanrova.

Ona je vestern matricama pristupila kao, recimo, Robert Altman nekada, te ova drama o promašenim egzistencijama u surovo vreme sa sijaset ograničenja sa dubokim i teškim korenom u nepopravljivoj isključivosti, dobacuje i do granica anti-vesterna ili barem dekonstrucije istog. Zamašan adut predstavljaju i tu okupljeni glumci: Benedikt Kamberbeč, Kirsten Danst, Kodi Smit-MekFi, za koga se možda najlakše i sa najviše pouzdanja može ustvrditi da će izvojevati čak i Oskara (za mušku epizodnu ulogu), Džesi Plemons…

The Tragedy of Macbeth

U ovakvim predviđanjima uvek ima rezona računati na neizbežno prestižne radove braće Koen; ali, sada je reč samo o jednom bratu (Džoelu), jer je Itan navodno otišao u dobrovoljnu penziju. Međutim, spoj čak i jednog Koena i Šekspira zvuči dovoljno upečatljivo i primamljivo (film će pred gledaoce stići par sedmica pre nego što se ovaj tekst nađe pred lektorskim očima i rukama, pa je u ovom odeljku reč o čistoj spekulaciji).

Ako to nije dovoljan adut sam po sebi, tu je i očekivano zvezdasta glumačka podela, a u njoj: Denzel Vošington, Frensis Mekdormand, Brendan Glison, Kori Hokins, Stiven Rut, Aleks Hasel… Ukupno uzev, uključujući tu i reputaciju i minuli rad i zasluge ključnog autora, ovo zvuči kao paket vredan pažnje onih koji o nagradama većaju i odlučuju.

West Side Story

Nešto slično Braninom Belfastu zatičemo i u najnovijoj Spilbergovoj režiji, ali sa vidno superiornijim zanatskim izvođenjem (gle čuda!), a tu je i sposobnost da priču o nedozvoljenoj ljubavi dvoje mladih iz sukobljenih društvenih krugova (iz redova latinoameričke, odnosno sirotinje evropskog porekla) učini relevantnom za ovo naše doba i beskrajnih džentrifikacijskih naleta investitora dubokih (zapravo, dubljih) džepova i nepresušnih apetita za dovoljno lakom zaradom.

Spilberg je uvek (naravno, osim kada se zamlaćuje i vreme gubi sa dinosaurusima i ostalim alama) uvek siguran favorit za pobedu u ovakvim bitkama, a ovom njegovom odličnom mjuziklu na putu jedino stoji to što je šire percipiran kao rimejk voljenog istoimenog klasika (mada je to na prvom mestu nova ekranizacija pozorišnog komada, a pre toga i knjige). Ipak, Spilberg je zicer – sigurno rešenje, a posebno kada gledateljstvu pruži zadivljujuće dinamičan i estetski do visokog sjaja ispoliran film. Pa još i sa pevanjem i brižljivo navežbanim plesom pride.

Izvori slika iz naslovnog kolaža: Universal Pictures, Netflix, Walt Disney Stuio Motion Pictures