U svoja četiri zida: Najzanimljiviji filmovi sa motivom policijskog časa

Nove ture policijskog časa možda i bude, štaviše, možda nam pristigne i u baš, baš, baš bliskoj budućnosti, možda ipak i prođemo bez toga, sve je još uvek moguće, i pokora i srećan ishod su i dalje mogući. Uostalom, biće kako štab naloži, a štabovska se ima poštovati. Šta onda možemo? Možemo da hukćemo, brekćemo, da po tastaturama vezemo svoja nezadovoljstva, možemo i dostojanstveno da podržavamo, a i da tapšemo jednoj takvoj odluci na bis… A, kad smo već tu, na tom samom izvoru tog sijaseta mogućnosti, možemo, zar ne, i da ukažemo na nekoliko filmova, klasičnih ili novijih koji su vrlo dobro, ako ne i odlično iskoristili upravo motiv policijskog časa/proskribovane zabrane kretanja…

Bitka za Alžir (1966)

Ako ćemo pošteno, ovaj vrhunski film bi lako mogao da se nađe na samom vrhu vrhova najboljih filmskih dela posve različitih tema i žanrova, što ni ne čudi imajući u vidu da je reč o remek-delu sedme umetnosti najsjajnijeg kova. Film Đila Pontekorva je maestralna društvena hronika ispričana u jako zahtevnom (a ovde u delo savršeno sprovedenom) ruhu lažne reportaže, uz naglašeni i visokoestetizovani realizam, a sa fokusom na ključne dane, sedmice, mesece u alžirskoj borbi za nezavisnost. Naravno, gde je borba, gde je gerila, gde je boj nadmoćnijih i surovijih i onih slabijih ali i motivisanijih, tu je i policijski čas, motiv koji je ovde briljantno iskorišćen zarad višeg (kinestetskog) dobra.

Detroit (2017)

Krajnje nepravično skrajnut unutar gotovo pa besprekornog rediteljskog opusa Ketrin Bigelou, Detroit je vanserijski sugestivna i silovito emotivna priča o periodu suštinske nepravde, koja onda nužno, sama po sebi izaziva i opravdava svaki poriv za otporom. Detroit se ogromnim delom bavi policijskom okrutnošću, uz mučan zaključak da je ona tek posledica šire zloupotrebe vlasti i potrebe države da štiti sebe i po cenu očigledne nepravde. Priča o policijskoj brutalnosti nad nevinom grupicom crnih građana prati svoj prirodan ritam, a atmosfera je znalački gradirana i vođena do same tačke usijanja.

V kao vendeta (2005)

Pomalo nenadano, tada debitant Džejms Mektajg, već neko vreme gotovo pa potpuno zaboravljen, mnoge je izrazito prijatno iznenadio suverenom režijom ove ekranizacije istoimene odlične grafičke novele. Mektajg, uz podršku i pomoć svojh mentora, tada braće Vačovski, autora znamenitog Matriksa, prepoznao je ono filmski najpotentnije u toj uzbudljivoj i višeznačnoj priči o devojci koja slučajno biva umešana u teroristički napad iza koga stoji enigmatični i maskirani anarhista, nastavljač tradicije čuvenog Gaja Foksa. Njegov prikaz paranoje i zlokobnosti policijskog časa, kao konkretizovanog odraza represije, je veoma ubedljiv, a, podsetimo, u ovom filmu gledali smo Natali Portman, Hjuga Vivinga, Džona Herta, Stivena Fraja, Stivena Riju, Ruperta Grejvsa…. I malo slušali nezaboravni klasik iz repertoara Džuli Landon.

Opsadno stanje (1972) & Nestali (1982)

U samo deset godina, Kosta Gavras, grčki, francuski i internacionalni sineasta koji se dosta brzo u svojoj karijeri specijalizovao upravo za drame sa jasnim ideloškim nabojem, a na teme koji se tiču poraznog uticaja ideoloških ostrašćenosti na živote mahom potpuno nevinih i bespomoćnih civila, publici je predočio ova dva odlična filma koji se dotiču i značajnog motiva policijskog časa i ograničavanja kretanja i drugih građanskih sloboda. Prvi film se ticao sukoba gerile i vlastodržaca u Urugvaju (i taj se film s punim pravom smatra zlatnim klasikom pomenutog žanra), dok drugi donosi u izvesnoj meri holivudizovanu, ali ipak dovoljno upečatljivu povest iz ere vojnog udara u Čileu.

Veliki i mali (1956)

Moramo, a, na sreću imamo i podosta osnova za taj potez, da u ovaj odabir udenemo i jedan ovdašnji odličan film. Veliki i mali, ostvarenje u režiji znamenitog Vladimira Pogačića sa svojim minucioznim i srčanim prikazom napete borbe ilegalaca tokom nemačke okupacije, dosta brzo nadilazi početne okvire i izrasta u vrhunsku i vrhunski napetu dramu, uz promišljen omaž u tom trenutku tek okončanoj eri noar-filmova mahom iz Francuske i Amerike, sa sve ekspresionističkom upotrebom senki i igre svetla i tame. Filmom dominira glumački magnetizam mladog Ljube Tadića, ali izvrsne uloge tu su ostvarili i Severin Bijelić, Jozo Laurenčić i tada maleni Nikola Ivković.

Songbird (2020)

Možda i najprijatnije iznenađenje u poslednjih par jesenjih meseci je ovaj premijerni film sniman tokom prolećnog naleta pandemije Kovida-19; u pitanju je bezmalo pa odličan film skromnijeg budžeta koji prikazuje svet skore distopije u kojoj su ljudi, pod budnim okom države, praktično zatočeni u svojim domovima, dok se mali broj onih ipak imunih na neimenovanu virusnu pošast bavi kurirskim i sličnim delatnostima. Songbird je film jasnog i čvrstog koncepta, čiji su autori za snimanje nadahnuto iskoristili opustele američke ulice, dok se film dosta lako i posve prirodno kreće između naoko oprečnih žanrova – čistokrvnog trileričnog akcijaša i naglašene romantične melodrame. Songbird preporučuju i samosvest i čistoća izraza, a u ovom slasnom malom filmu možete da gledate: K. DŽ. Epu (Arčija iz serije Riverdejl), Sofiju Karson, Krega Robinsona, Pitera Stormera, Aleksandru Dadadrio, Bredlija Vitforda, Demi Mur, Elipidiju Karijo…

Naslovna fotografija: STX Films