Ubica iz našeg sokaka: Kritika serije „Only Murders in the Building“

Ona idealistička i pomalo fatalistička mantra „svaka roba nađe svoga kupca“ nas uči (i tu i tamo teši) da su srećni ishodi, kakvi-takvi, ipak mogući, barem povremeno i u samoj završnici. A u popularnoj kulturi posebno su zanimljivi slučajevi dela koja ne samo što uspeju da nađu tog svog mitskog kupca, nego i iskorače izvan polaznih ili projektovanih okvira i zadobiju pažnju onih koje možda isprva nisu ni ciljali. To je slučaj, recimo, sa umalo pa odličnom novom serijom Only Murders in the Building, koja, uz sve to, posve elegantno i rastače žanrovske i unutaržanrovske i stilske linije razgraničenja.

Iza serije (u kreatorskom smislu) stoji i Stiv Martin, koji uz Martina Šorta i Selenu Gomez čini i udarnu glumačku, kao i producentsku trojku, a jednostavan i istovremeno domišljati zaplet prati troje do tog trenutka neznanaca koji, opijeni i zaluđeni brojnim podkastima na temu stvarnih zločina, krenu da amaterski istražuju, kako im se čini, sumnjivo samoubistvo jednog od komšija im u prestižnoj njujorškoj zgradi, naravno, u viđenom delu grada.

Isprva, Only Muders in the Building kreće kao poletna i lahorasta sprdnja iz života dovoljno zaludnih i ekonomski ipak dovoljno bezbrižnih, da bi brzo, a sve sa tim podkasterskim okvirom, kao vidom pronicljive prozivke na temu današnjih navika i pomodarskih opsesija, zadobila i konture ubedljive i punokrvne misterije. A koja u isti mah i zadržava početni posprdni ton i poštuje zakonitosti misterija sa (možda) ubistvom kao takođe presudnom žanrovskom odrednicom ili pododrednicom.

Oni koji su upućeni u bogati opus i (to možemo slobodno i reći i istaći) komičarsku poetiku Stiva Martina, svakako već znaju šta i ovde mogu da očekuju – apsurdistički humor, podosta samoironije sa kojom se likovi odnose prema svojim nedostacima, ali i pitkost i komunikativnost, zahvaljujući kojima njegova dela uspevaju da prevaziđu inicijalne međe i „uđu pod kožu“ onih koji na prvi pogled i nisu preterano skloni takvim gledalačkim izazovima.

Sve pomenuto, ukljujučujući i smisleni, učinkoviti i prijatan cinizam, prisutni su i ovde – u slučaju serije Only Murders in the Building (u delo sprovedene u deset epizoda ove, prve i zasad jedine sezone). Naprosto, reč je o komediji, krcatoj zrelim, inteligentnim i efektnim humorom, koja to zbilja jeste, ali i o sasvim uzbudljivijoj misteriji koja se odmerenim ritmom i na pravim mestima grana, uvodeći nove i nove podzaplete, kao i značenja, pa se tu, recimo, nađe mesta i za Stinga (koji tumači samog sebe) na poziciji u jednom trenutku i glavnog osumnjičenog.

Selena Gomez, sve sigurnija i očito na tački karijere kada sve može, pa i da sebi dopusti jednu ovako prefinjenu ekstravagancu, i Martin Šort, odlično drže protivtežu ovde znatno umerenijem Stivu Martinu, a tu još i Ejmi Rajan i Nejtan Lejn (sa povremenim mikro-pojavljivanjima Tine Fej) u ovom možda i najprijatnijem serijskom iznenađenju čitave ove mučne godine.

Istina, u šestoj i sedmoj epizodi dolazi do izvesnog tapkanja u mestu, ali čak i tada ova serija deluje kao izvrstan i nesporno osoben rad ljudi koji očito znaju šta kada i imaju jasnu ideju kako da do samozacrtanih ciljeva i stignu. Osim toga, prizor života iz zgrade elegancije ovde nazvane „Arkonija“ u um dovode asocijacije na najbolje filmove Vudija Alena iz faze kada su se njegova ostvarenja pratila ne samo ili isključivo po inerciji, a pominjana prozivka na temu kratkovidih opsesija kao što su to u ovih poslednjih par godina podkasti (a posebno u tamošnjim sociološkim i pop-kulturnim okvirima) deluju sasvim na mestu, i to krećući se po samoj međi između lekovite sprdnje, sa jedne, i nedvosmislene, a opet vešto upakovane i nimalo intruzivne kritike koja ukazuje na znatno sveobuhvatniji problem nego što bi to moglo da se učini na prvih nekoliko, ishitrenih i nedovoljno usredsređenih pogleda.

Ako namerno suzimo okvir na ponudu najprobitačnijih emitera, uz serije Mare of Eastown, Hacks, The White Lotus, i naravno, Squid Game, Only Muders in the Building predstavlja sam vrh serijske ponude, pri čemu ni najciničnijima ne daje ni zrnce povoda da pomenu konfekcijsku potrošnost u ovom nepregledu noviteta, a već to je ogroman poduhvat, zar ne?

Fotografije: Hulu