Udarilo sa svih strana: Netfliks u četiri naleta – „Sila groma“, „Mičelovi protiv mašina“, „Kiseonik“ i „Žena na prozoru“

Kada sve ovo prođe, kada se redovna bioskopska distribucija na planetarnom nivou vrati na staze stare slave, kada bioskopi „prodišu punim plućima“, a ne ovako iznuđeno i strogo (a često i proizvoljno) dozirano, mudre i upućene glave će, kanda, moći da sednu i da na miru procene i razluče da li je zahuktala Netfliksova proizvodnja premijernih filmova zapravo u ovaj zlehudi čas spasila filmsku industriju, možda samo ubrzala njenu prirodnu devoluciju ili naprosto je dobrano uništila i obesmislila sa dalekosežnim posledicama tih i takvih rana. U međuvremenu možemo da pružimo nekakve smernice, da procenimo šta su nam to konkretno doneli Netfliksovi premijerni filmovi. Evo zbirnog osvrta na četiri ovoporolećna noviteta.

• Thunder Force

Melisa Mekarti je već godinama pouzdana zvezda srednjački intoniranih komedija glavnotokovskih ambicija i odlika, te Udar groma u tom smislu ništa ni može a ni ne pokušava da promeni. Priča filma predstavlja komični osvrt na moguću distopijsku budućnost sveta nakon pobune robota što je dovelo do sveopšte hiperinflacije superzlikovaca, kojima će onda na megdan morati da izađu i stare i zavađene prijateljice – fobična i isprepadana naučnica i njena trapava, bučna i iznuđeno hrabra sabornjikinja (igraju ih Oktavija Spenser i Melisa Mekarti).

Udar groma je čedo čiste i ničim ukaljane i opterećene rutine, gde uspešni i zabavno-duhoviti segmenti proističu samo iz polaznih pojava i standardnih komičarskih formi glumaca (tu su i Džejson Bejtmen, Bobi Kanavale…); dok film većim delom ide svojim krajnje predvidljivim i kalkulantskim tokom, pritom silno se kolebajući po pitanju svog mikrožanrovskog identiteta (recimo, da je ovo u najvećoj meri girl power superherojska komedija, ali ima i primesa buddy-buddy i odd-couple pristupa).

Jednostavno, ovo se da pogledati, ali uz jasnu misao da će ovo brzopotrošno ostvarenje ionako brzo izvetriti iz pamćenja, kao što se uostalom već desilo sa prethodnim filmovima Melise Mekarti (Tammy, The Boss, Life of a Party i Superintelligence) koje je režirao njen suprug Ben Falkone. A koji bi onda, za više i sveopšte dobro, mogao da pronađe i neku drugu zanimaciju.

• The Mitchells vs. The Machines

Srećom, tu su i filmovi koji će u doglednoj budućnosti (sa tačke mudrosti usled protoka vremena) definitivno dobiti sasvim zasluženi epitet remek-dela. Mičelovi protiv mašina je, silom pandemijskih okolnosti, završio na Netfliksu, ali teško se može osporiti sud da je ovo vrhunsko delo savremene animacije najvišeg proizvodnog i tehnološkog profila, moglo da bude i krupan film i film-međaš unutar tog žanra i u bioskopskim okvirima. Ali, uz ogradu, da ova zabavna, dinamična i veoma emotivna (pa i poprilično domišljata i maštovita) priča o disfukcionalnoj porodici čiji smisao zajedničkog bivstvovanja biva stavljen na probu baš u trenutku kada nenadano sa svih strana zagruva apokalipsa. lako preskače upravo međe i transcendira u domen filmova koji se obraćaju i zrelijoj i kinestetski obrazovanijoj ili barem upućenijoj publici, u isti mah prevazilazeći i brojne međužanrovske barijere.

Uz to, film u ogromnoj meri poseže za popularnom kulturom i filmofilijom, pa je tako glavna junakinja, neshvaćeno-pobunjena tinejdžerka, i filmska amaterka novog kova, čime Mičelovi… dobijaju i na metatekstualnosti koja se ne sreće tako često u filmovima očito sročenim za čitavu porodicu. I, ako je to uopšte i potrebno naglašavati, animacija je vrhunska, što je posebno evidentno u aspektu prikaza emotivnih turbulencija odraženih na licima krajnje simpatičnih, živopisnih i upečatljivih likova okupljenih pod krovom ovog vrhunskog i divnog filma.

• Oxygen

Francuski sineasta sa američkim postignućim, Aleksander Aža, već dugo, par decenija luta (a uporno stvara nove filmove), praktično na stranputici na koju je stupio odmah nakon svog prvenca, maestralnog horora Visoka napetost (Switchblade Romance). Nedavno je u toj svojoj radinosti i upornosti stigao i do hita (film Plen/Crawl je višestruko povratio skroman budžet, a taj solidni horor sa pobesnelim krvoločnim životinjama tokom nevremena je gotovo u potpunosti sniman uravo u Srbiji!), ali opšti je utisak da Aža zapravo nikada nije ni stigao blizu tačke veštine i osobenosti kojima je očarao mnoge u slučaju tog svog debija na planu dugog metra.

Sada je putem Netfliksa pred i dalje ljubopitljive, a umorne i višestruko razočarane Ažine poklonike stigao kamerni SF naslovljen Kiseonik, urađen u francuskoj produkciji i na francuskom jeziku, u kome Melani Loran glumi ženu koja se budi zavezana i sama u kriogenskoj komori bez ikakvih sećanja na ono što je tome prethodilo i dovelo do toga, a sa zalihama kiseonika na izdisaju. Kiseonik je u dobroj meri Ažin novi povratak blizu nekadašnje forme, i najbolji je u prvoj trećini, kada uspeva da iz te mikro-premise izrodi dovoljno napetu misteriju. Uz to, film je vrhunski dizajniran i oslanja se na nekoliko motiva koji su obeležili i ovu pandemijsku eru – osećaj izolovanosti, krajnje neizvesnosti, opšte teskobe i samopreispitivanja identiteta.

U pitanju je, ukupno uzev, vrlo dobar film, koji, međutim, negde od sredine zapada u petlju ponavljanja manje-više istog, gde tu i tamo onda na površinu izbiju i problemi u vezi sa suštinskom derivativnošću i praznim hodom. Ipak, ovo je još jedan korektan rad Aleksandera Aže, koji, pak, naprosto mora bolje. A poodavno već je pokazao da je za tako nešto i (bio) kadar.

• The Woman in the Window

Nakon silnog i dugotrajnog mrcvarenja u planovima očigledno sa puno prava kolebljivih producenata i distributera, triler Žena na prozoru je stigao pred gledateljstvo – i to putem Netfiksa. Film su pratile brojne nevolje, uključujući i niz dosnimavanja (a nakon porazno-kataklizmičnih reakcija probne publike), scenario za već snimljen film je u nekom trenutku dopisivao i oskarovac Toni Gilroj, ubacivani su, kažu, i novi likovi, što je sve slutilo na opštu pometnju i problematičan krajnji ishod, a to definitivno i jeste precizan sud o ovom ostverenju.

Istini za volju, bilo je problema i pre prve klape – kako su naknadno javljali, E. Dž. Fin, autor ovog popularnog romana, prevedenog i objavljenog i kod nas, je tokom pregovora sa izdavačima lagao da umire usled raka na mozgu, što je stvorilo dodatni odijum kod potencijalne publike ionako zauzete nekim konkretnijim mukama nego što su one holivudske. Sada kada ga je moguće pogledati, Žena na prozoru, priča o agorafobičnoj ženi, koja je ubeđena da je njen novi komšija ubio svoju suprugu, sakrio njen leš i zamenio je lažnom životnom saputnicom, u više navrata izneverava tu svoju polaznu potentnu bit paranoidnog trilera.

Ovo je film koji zapravo počinje više puta, u kome su zaokreti i preokreti mehanički generisani, dok je kraj proizvoljan i zbrzan. Džo Rajt je reditelj ranijih izvrsnih postignuća i njegovo umeće je ovde moguće primetiti tek na previše retke mahove, dok čitav glumački ansambl, krcat krupnim i proverenim imenima (Ejmi Adams, Geri Oldman, Vajat Rasel, Dženifer Džejson Li, Brajan Tajri Henri, Entoni Meki…), u neku ruku spašava ovaj film, doduše, zanimljiv u svojim brojnim falinkama i nedorečenostima, od ocene viđene za kompletne havarije.

Fotografije: Netflix