Varljivo svetlo na kraju tunela: Kritika filma „Aleja noćnih mora“

Dobra vest glasi – Giljermo del Toro je, mereno na uzorku filma Aleja noćnih mora (Nightmare Alley), prvog mu rediteljskog ostvarenja nakon Oskarima ovenčanog Oblika vode (The Shape of Water), uspešno razrešio uvek prisutnu nedoumicu kako bi trebalo da izgleda i šta bi to sve i u kojoj meri i u kom obliku trebalo da ponudi kvalitetan i dovoljno osoben film za neosporno zrelu i u gledalačkom smislu ambicioznu publiku, a uz jasan pečat autorskog izraza.

Loša vest (ali loša isključivo za finansijere, ključne aktere i ostale „viđenije“) glasi – ovakva Aleja noćnih mora, dakle, vredna pohvalnih reči i svakako vredna odlaska u bioskop (čak i pri ovim neuslovima) izrazito loše je prošla na bioskopskim blagajnama na matičnom tržištu, prikupivši tek mršavih deset i kusur američkih miliona te primarne i najvažnije zarade.

Srećom, gde su loše vesti, neretko ima i nekakvih uteha – kao prvo, utešno je što del Toro ponovo ima zbilja dobar film, a možemo da istaknemo da (prema zvaničnim i dostupnim brojkama) ovo ostvarenje u Srbiji prilično dobro prolazi, što nam onda iz prikrajka govori da i ovde i dalje ima publike zahtevnijih gledalačkih apetita.

Reč je o vidno ambicioznom filmu odrađenom u maniru retro noar-filma, uz jasan omaž ostvarenjima iz zlatne ere tog podžanra (dakle, preciznije govoreći, sa prevoja četrdesetih i pedesetih godina veka za nama); to ni ne čudi, prvo stoga jer je noar-film tiha patnja i sigurno i postojano mesto povratka brojnih prekaljenih filmofila, kanda, i širom sveta, a drugo – u pitanju je nova ekranizacija očito uticajnog i potentnog romana Vilijama Lindseja Greša, iz koga se već izrodilo remek-delo filmske baštine, Nightmare Alley iz 1947. godine, koji je režirao Edmund Gulding i u kom su glumački ansambl predvodili Tajron Pauer, Džoan Blondel i Kolin Grej.

Sada su tu prvoligaši i čitav niz cenjenih glumačkih pojava i lako prepoznatljivih glumačkih lica: Bredli Kuper, Runi Mara, Kejt Blanšet, Viljem Defo, Toni Kolet, Ričard Dženkins, Holt Mekoloni… Ono što je mino puke faktografije, ma koliko ona nepogrešivo bila ključni mamac za većinu posetilaca bioskopa, je snažna impresija da je Gijermo del Toro bio iznimno nadahnut polaznim materijalom, da se ponovo u njegovom izrazu oseća stvaralački žar, a da se, i to je barem jednako važno, ako ne i više, noar iznova pokazao kao plodno tle i čvrst temelj za reditelja u dobroj autorskoj formi.

To ni ne bi trebalo ikoga da začudi, jer noar-film, proistekao iz tematski idejno srodne književnosti kao zdravorazumske preteče, nudi zdrav pelcer za oponašanje dva važna fronta – kao prvo, priče i zapleti ukorenjeni su u veru da su ljudi, premda većinski i suštinski dobri, zapravo slabi, lako kvarljiva roba, te da često pokleknu pred krupnim izazovima gramzivosti, sebičluka, bezobzirnosti, slepila pred potrebama drugih, tekućih sagrešenja, loših procena… a možda prvenstveno pred izazovom vere u mogućnost prečice i hitrog puta u pravcu bezbrižnije budućnosti i lagodnijeg života nego što im je to sudbinski ili već kako bilo predodređeno i dodeljeno.

Na uzorku ovog filma to izgleda ovako – u žiži priče je enigmatični Stanton (Bredli Kuper), očito gonjen nekom mukom i traumom iz ranijih godina i dana, koji praktično u hodu postaje deo otužnog putujućeg cirkusa, gde se zaljubi u mlađu devojku, ovlada složenim trikovima iz domena lažne vidovitosti, a onda krupnim koracima krene put visokog društva, gde oseća da suštinski i pravično pripada. U ovom domenu del Toro je mudro i staloženo pratio prethodnike (pisca i autore izvorne ekranizacije), dodavši, pritom ono što sa tačke današnjice i sa pozicije koju trenutno i već neko vreme drži u Holivudu ima da ponudi – produkcijsku raskoš i opuštenost, vizuelnu besprekornost, očigledno brižljiv rad sa glumicima, od kojih nijedan nije odlutao put manirizma i prenaglašene ekspresije.

Problem u izvesnoj meri predstavlja osnovni pristup u širem smislu; naime, ne računajući par „dodatih“ scena na samom početku i upadljivo „psihologiziranje“ kao danak plaćen navikama i preferencama našeg doba, del Toro se u prvoj polovini (onoj koja prati zbivanja u Stantonovom životu tokom rada u pomenutom putujućem cirkusu) pomalo iznenađujuće čvrsto drži filmskog prethodnika u režiji Edmunda Guldinga, ne dajući, pritom, jasan odgovor na pitanje da li je tu reč o promišljenom autorskom postupku ili, naprosto, pastišu kao takvom.

Potom vidnije odstupa u drugoj polovini kojom dominira lik evidentno prevrtljive i fatalne psihijatrice u tumačenju uvek sigurne Kejt Blanšet, što onda dovodi do u dovoljnoj meri osetne neravnoteže na planu fokusa između te dve celine koje se, srećom, sasvim komplementarno, združe i krenu ka skladnoj završnici kao zajedničkom cilju. Intervencije su dovele do zaista zamašne minutaže od punih 150 minuta (doduše, 150 minuta neporecivo prefinjenog filmskog sadržaja i izraza), što je znatno duže od imenjaka od pre 70 i kusur godina koji je trajao daleko racionalnijih 110 minuta.

Uspemo li (svako za sebe) da apstrahujemo pomenuto, u slučaju Aleje noćnih mora pred nama je vrlo dobar film i nesumnjivo film kojim je del Toro temeljno zacelio onu metaforičnu ranu Oskara dodeljenog za film koji to, sva je prilika, nije zaslužio (Oskar je pre bio prava mera za del Tora za pokazano ponajpre u slučaju filma Đavolja kičma, a onda i Panovog lavirinta). Uz to, ono što se tiče gledalaca, Aleja noćnih mora je kvalitetno delo sa polja filmova kojih već godinama unazad najviše manjka – dobrih, zrelih, smislenih, inteligentnih, kinestetskih upečatljivih filmova za odraslu publiku.

Fotografije: Searchlight Pictures