Zimska bioskopska ponuda, prvi deo: „Prošlog Božića“, „Crni Božić“ i „Nož u leđa“
Tokom decembra je u bioskopima uvek gužva. Na repertoar stigne obilje filmova, od kojih su neki tematski i pravljeni da budu gledani baš tokom zime i praznika. O kvalitetima Realne priče (srpskog odgovora na božićne/praznične filmove) smo već pisali ovde, pa ćemo se danas osvrnuti na ostvarenja Prošlog Božića, Crni Božić i Nož u leđa.
Davne 1974. godine Bob Klark je snimio mali atmosferični horor Crni Božić koji se danas smatra klasikom žanra. Tri decenije i koju godinu kasnije, Glen Morgan je režirao rimejk, a ove zime je u bioskope stigao i drugi rimejk, ovoga puta u režiji Sofije Takal. Novi Crni Božić je užasan film u svakom pogledu, jedan od onih filmova koji ne bi trebalo ni da postoje. U čemu je problem? U svemu. Film nije nimalo strašan, ne samo zato što ima PG13 klasifikaciju koja zabranjuje prikazivanje ičega eksplicitnijeg, već zato što rediteljka (koja je zajedno sa izvesnom Ejpril Vulf napisala i scenario) ne ume da stvori napetost i izazove jezu. Novi Crni Božić je najavljivan kao „feministički slešer“, a ono što smo dobili je potpuna budalaština (sve sa užasno tempiranim paranormalnim preokretom) i dokaz da autorke koje su dobile priliku da rade na ovom projektu suštinski ne poznaju žanr. Crno da crnje ne može biti.
Od Prošlog Božića se dosta očekivalo. Najave i trejleri su obećavali ljubavnu priču sa muzikom Džordža Majkla i grupe Wham!, što je delimično i isporučeno, ali ukupni utisak je daleko od zadovoljavajućeg. Moralo je to bolje! Kao i Crni Božić i Prošlog Božića sadrži paranormalni preokret koji se nikako ne uklapa u priču i koji deluje krajnje budalasto, a film ima i drugih krupnih problema. Pol Fig od Deveruša nikako ne može da dođe sebi i ponudi istinski zadovoljavajući film, a priča Prošlog Božića ide u svim pravcima. U najavi filma piše: „Kejt (Emilija Klark) tumara po Londonu, praćena muzikom Džordža Majkla, donoseći neke loše odluke“, i to je i istina. U filmu ima puno tumaranja i pogrešnih odluka, a pre svega onih koje su načinjene iz kamere. Ko je kriv? Ema Tompson! Ona je film napisala i producirala ga, morala je više da pazi. Uz to, uspela je da se obruka i kao glumica (što sam mislio da je nemoguće) pošto je njeno tumačenje majke glavne junakinje potpuni skandal. Na „jugoslovenski ugao“ (Katarina/Kejt Andrić je 1999. godine sa porodicom izbegla u London iz ratom zahvaćene Jugoslavije) bolje da se ne osvrćem, pošto tu ima toliko nelogičnosti i lošeg pisanja da bi mi bila potrebna tri teksta da ih sve nabrojim i analiziram. Ako ništa, bar se naš Boris Isaković nije obrukao – naš cenjeni glumac tumači Kejtinog oca Ivana. Uloga nije velika, ali jeste upečatljiva, uz to odglumljena sa finesom, čak i u trenucima kad izgovara psovke na čistom srpskom.
Povezani članci
E, Nož u leđa (Knives Out) je već nešto drugo. Njega preporučujem bez ustezanja – pod uslovom da volite ovu vrstu filma. Zamišljen i realizovan kao starostavna misterija u duhu besmrtne Agate Kristi, nova režija Rajana Džonsona sadrži i tragove postmoderne u svom prisutupu. To je potentna mešavina, pošto na taj način ovaj film uzima ono najbolje iz dva sveta: istovremeno je neodoljivo retro i uzbudljivo moderan. Zadovoljstvo je gledati jedan ovako lepo urađen film u kome (za promenu) nema neprekidnog niza specijalnih efektata i gde su glumci u fokusu. A glumačka podela je zaista impresivna. Predvodi je lepa Ana de Armas koja je prevalila dalek put od otkrića Elija Rota do jedne od najprominentnijih holivudskih glumica mlađe generacije. Danijel Krejg se trudi (i uspeva) da bude drugačiji, a isto važi i za uvek rado viđenog Krisa Evansa (ovde obučenog u niz lepih džempera, što na posredan način doprinosi novogodišnjoj atmosferi). Tu su i Majkl Šenon, Džejmi Li Kurtis, Don Džonson, Toni Kolet… kao i Kristofer Plamer koji i u devedesetoj godini deluje vitalno i u potpunosti usredsređeno na poverenu mu rolu. Nož u leđa ne treba doživljavati previše ozbiljno, već uživati u njemu bez predrasuda: prepustiti se vožnji i uživati. Nakon neprijatnosti koje mu je doneo Poslednji džedaj, Rajan Džonson se vratio na velika vrata filmom koji je sasvim neočekivano i zasluženo postao krupan bioskopski hit i požnjeo brojne pohvale kritike (uključujući i ovu koju čitate).
Povezani članci
Ostali članci
