O rokenrol fotografijama, stop motion spotovima i filmu inspirsanim Valentino Boškovićem: Marina Uzelac za City Magazine

Sa rediteljkom Marinom Uzelac pričali smo o njenim fotkama i spotovima, kao i šta je inspiriše da radi.

Marina Uzelac je rođena u Pančevu, ali danas živi u Zagrebu. Rekli bismo da tamo i radi, ali gledajući listu spotova koje je radila, deluje da je neograničava prostor. Upravo su muzički spotovi to nešto kako smo čuli, upoznali je i zavoleli njeno ime, koje gotovo uvek garantuje da ćemo dobiti nešto originalno, specifično i kvalitetno, prateći energiju i emociju muzike koju filmuje.

Nekad kameru zameni fotoaparatom, pa smo tako kroz njen objektiv imali prilike da vidimo drugačiju vizuru nekog nastupa, stranog ili domaćeg benda.

Marina je svakako jedna od najdarovitijih rediteljki svoje generacije, pa smo rešili da nam ona, iz svoje lične perspektive predstavi svoj rad, od početne ideje pa do konačnog proizvoda koji dolazi do nas.

Kako si počela da se interesuješ za vizuelnu umetnost, a onda i krenula da se baviš time?

Imala sam sreću da sam odrastala sa roditeljima koji su bili filmofili pa sam i ja u ranoj dobi pogledala stvarno impresivan broj filmova. Tako da, piraterija je bila centralni deo mog odrastanja. Prvo je to bio videoklub u garaži u kvartu, a kada se ta tehnološka epoha završila i na scenu došao dial-up internet, moj ćale je imao svog film-dilera. On nam je nabavljao i rezao na diskove sve što poželiš. Tako da su stvari odatle samo rasle i naravno u srednjoj školi je to kuluminiralo u želju da se bavim filmom.

Kako se spremaš za rad, da li razmišljaš, vizualizuješ fotke i kadrove, ili puštaš da te neka određna situacija vodi?

Zavisi, ali u principu imam dva omiljena načina. Prvi je hodanje sa slušalicama, jer me fokusira i daje mi osećaj da se stvari kreću i u tom prenesenom značenju. Drugi je u potpunoj suprotnosti, i uključuje ležanje u krevetu sa zatvorenim očima i promišljanje do kraja one tanke granice pre nego što zaspim. Taj drugi način je totalni rulet, jer uglavnom taman kada mislim da imam ideju, san me zapljusne i probudim se u bunilu nakon dva sata.

Kad ti neko kaže rokenrol fotografija na šta prvo pomisliš?

Prvo pomislim na čuvenu fotku Fugazi koncerta iz 88’, na kojoj Guy Picciotto visi sa košarkaškog obruča naopako dok peva. To mi je verovatno omiljena rokenrol fotografija. Sve što volim je tu, prljava zrnasta estetika, koncert u malom prostoru i savršeno uhvaćen momenat.

Kad ti neko kaže muzički spot na šta prvo pomisiliš?

Pomislim na ono bezbrižno razdoblje u ranim 2000tim, kada smo kao klinci čekali kasno uveče da na Metropolisu gledamo spotove i otkrivamo novu muziku. Pretpostavljam da je to verovatno bio neki moj prvi značajniji susret sa spotovima i promišljanju o njima.

Da ti danas padu u krilo milioni dolara, ali da moraš da ih potrošiš sve na snimanje filma, kako bi taj film izgledao, ko bi glumio, o čemu bi se radilo?

Sigurno bi to bio film koji sam krenula da razvijam sa svojom koleginicom Nevenom, a koji nikada nismo završile. To je film inspirisan albumima Valentina Boškovića, o dečaku koji sredinom 17. veka na otoku Braču odlučuje da napravi svemirski brod.

– Pitali smo Marinu da nam izdvoji neke od njenih omiljenih radova is sfere video spotova i fotografije:

SEINE- NEBO

Jako su mi dragi svi Seine spotovi koje sam radila, ali Nebo nekako zauzima to prvo mesto, možda i zato što ga je bilo najteže snimiti. Ja sam jako naivno bila ušla u taj stop motion misleći da stvari nisu sigurno toliko komplikovane. A bile su. I to mnogo više nego što sam mogla da zamislim. Ali sam zahvaljujući tom snimanju upoznala neke zaiste divne ljude koji su, sigurno ne razmišljajući racionalno, uleteli u to sa mnom. Snimanje je trajalo skoro mesec i po dana, i pod tim mislim svakodnevnog rada. Čovek u nekom momentu tog procesa sa lutkicama izgubi razum.
Sećam se da smo u jednom periodu pred kraj slušali soundtrackove starih diznijević crtaća danima u loopu.

NEŽNI DALIBOR – VIKENDI

Jedan od starijih spotova, iz 2016. i početak jednog divnog prijateljstva sa Nežnim Daliborima.
Ovog snimanja se sećam sa velikom toplinom. Baš sam sad otišla da ga pogledam opet posle dosta godina, i uopšte ne mogu da verujem kako sam okupila celu tu ekipu! Recimo ova prva scena iz spota gde igraju žmurke uopšte nije bila isprva zamišljena sa kabanicama. Dva dana pred snimanja smo videli da će taj dan padati kiša i onda sam ja brže bolje prilagođavala koncept tome, a sada uopšte ne mogu da zamislim kako bi spot izgledao bez njih.

Proto tip – Želje

Najsvežiji spot i jedna od najdivnijih saradnji do sada! Dugo sam imala želju da spojim stop motion svet sa igranim, verovatno još od kada sam u srednjoj školi bila opsednuta filmovima Mišel Gondrija i Jana Švankmajera, i drago mi je da se to desilo baš sa ovim bendom. Snimanje je bilo zahtevno, a ekipa mala i to nas je međusobno snažno povezalo. Poseban pozdrav šaljemo Goranu Čučkoviću koji je neumorno izvršavao sve moguće i nemoguće zadatke koje smo stavljali pred njega!

Daikaiju / Močvara.

Zagreb. Godina je 2018. Hrvatska igra finale svetskog prvenstva, a ceo band Daikaju spava kod nas u kući. Amerikanci koje inače ovaj naš fudbal apsolutno ne zanima, ali zbog opšte ekstaze i oni se pridružuju navijačkoj atmosferi. Ispostaviće se posle da je Daikaju koncert bio sve što je trebalo slomljenim srcima nakon utakmice. Bend koji svoje svirke ne naziva sviranjem nego napadom (Daikaiju attacks Močvara), i koji je verovatno jedan od najluđih lajv bendova na svetu. Ova fotka prikazuje kraj koncerta tj dvorište u koje su istrčali iz dvorane, na kojoj Gabe (bubnjar) poliva benzinom gitaru. Između njih je moj ludi kum Dimitrije Petrović, bubnjar Seinea koji nežno uživa u požaru.

DEATH GRIPS, Tvornica Kulture, Zagreb

Ovo je isto jedna starija fotka, jedna od mojih prvih koncertnih fotografija i bend koji sam u tom periodu baš jako volela. Kao fotografi smo imali fore da prve tri pesme na koncertu možemo biti ispred ograde ali nakon toga moramo dalje da fotkamo iz publike. Ja sam na drugoj pesmi stala tačno ispod MC Ride-a i čoveče, baš je strašan tip. Zaista me je uplašio na nekoliko sekundi kada se izvio iznad mene. Ceo taj koncert je bio jedan nasilan udar na sva čula i emocije. Sećam se da je naš drugar Bole, koji je je bio najopsesivniji fan Death Gripsa, došao iz Beograda i bio slomljen što je osećaj koncerta tako pun negativne energije. Svakako DG koncert nije nešto što želiš da jako brzo ponoviš. To je kao ona scena iz Peep Showa kada Super Hans sedi ispred vrata kluba gde se dešava žurka koja je konačno slomila njegovo rejversko biće.

Klinika Denisa Kataneca – Kao zao kor

Evo neka za kraj bude moj omiljeni cover koji sam radila do sada Fotkana je u Spomen Domu u Kumrovcu, Titovom rodnom mestu. U spomen domu u tom momentu radi još samo direktor koji tog meseca odlazi u penziju i dve radnice koje održavaju prostor da ne propadne. Saznajemo da ćemo biti jedni od poslednjih koji tu ulaze jer je spomen dom konačno prodat, tako da fotka ima i neku sentimentalnu vrednost.