Aljoša Đidić – Žar nove generacije
Žar koji se ne gasi. Talenat koji se neguje. Vera u važnost poruke koju šalješ. To je ono što mora imati svako ko staje na „daske koje život znače” – smatra najmlađi glumac ansambla Srpskog narodnog pozorišta Aljoša Đidić. Upravo to je ono što publika prepoznaje kod njega i što kolege sa kojima sarađuje cene. To je ono što se pretočilo u više jakih uloga, poput one u predstavi Kafka mašin za koju je nedavno dobio nagradu Predrag Peđa Tomanović.
Aljoša je rođen 1995. u Brusu. Odmalena je naginjao ka glumi zasmejavajući sve oko sebe svojim imitacijama. Iako talentovan i za matematiku i jezike, uz svesrdnu pomoć roditelja krčio je prosto prirodno, ali i marljivo, taj svoj glumački put. Od lokalnih priredbi, Stevke Bužurevke u maminom starom kompletu, preko pokretanja dramske sekcije sa profesorom gimnazije u Brusu, priprema sa Nadom Blam, do Akademije umetnosti u Novom Sadu u klasi sjajne profesorke Jasne Đuričić koja mu je kako kaže promenila život na mnogo planova.
„Pre svega, Jaca nam je svima dala čvrstu glumačku osnovu. Naučila nas je kako se pristupa ovom zanimanju i koliko je važno u tom kontekstu da se baviš sobom. Naučila nas je šta podrazumeva glumački proces. To znači: izaberemo pisca, čitamo njegova dela kako bismo upoznali njegov rad, čitamo sve o njemu, njegova pisma i dnevnike kako bismo shvatili zašto je taj čovek pisao uopšte, istražujemo epohu da vidimo koje su bile okolnosti u kontekstu politike, umetnosti i društvenih dešavanja, kom sloju je pripadao, a koji opisuje, pa sledi rad na komadu, ljudima i odnosima, te poenti komada i tome koliko je to povezano sa današnjim vremenom, što kod velikih pisaca uvek bude. Takav način rada imam na svakoj ulozi i danas.”
Povezani članci
Da je tako, potvrđuje i već pomenuta nagrada koja seća na talentovanog, prerano preminulog glumca SNP-a. Koliko sa takvim stavom imaš istomišljenike u najstarijem srpskom teatru?
Kao što nam je Jasna ponavljala, moraš imati odgovornost prema sebi i svom talentu, ne shvatati ga olako, raditi na sebi ne samo dok si na akademiji nego i kasnije. Nagradu sam dobio kao najmlađi glumac u ansamblu, a uloga K. u predstavi Kafka mašin je ozbiljno kaljenje. Glavna uloga, sve vreme sam na sceni, treba nositi predstavu. Predstava je još mlada, i nama se sleže, a govori o običnom čoveku koji samo želi da živi, a ne da mu se. Otvara pitanja koja su to ograničenja koja su sistemom uspostavljena kao normalna, što ima veze i sa našim životima – ono što mi gledamo na televiziji nisu čak ni karikature, to je prevazišlo apsurd… Pomenuta nagrada mi mnogo znači, kao i podrška kolega koju sam dobio radeći na toj ulozi. Divno je da ima starijih kolega koji imaju „taj žar”, razumeju kada dođe mladi kolega koja podrška mu je potrebna i pružaju je znajući zbog čega postoji pozorište. Sjajno je da je ansambl SNP-a osvežen novom energijom, budući da je primljeno desetak mladih glumaca iste, kvalitetne škole. Ujedinjeni možemo postaviti novi standard. Žar mora stalno da pucketa, a postoje razni izvori motivacije. Mislim da svaki čovek ima osećanje šta je pravi put i ako ga izneveri postaje tužan, isfrustriran i nezadovoljan.
Uz Srpsko narodno pozorište, aktivan si i u Pozorištu promena. Koliko pozorište može doneti promenu?
Suštinski zbog čega pozorište postoji jesu dobre priče, a suštinski smo željni dobrih priča. To je iskonska potreba. Ljudi su se okupljali oko vatre i pričali priče da bi se na tih par sati osetili kao ljudi. Predstava Tri zime primer je koliko pozorište može da utiče na jednog čoveka. Ima ljudi koji su je zbog toga gledali više puta.
Pomenuta predstava Tri zime koja je vaš diplomski rad prati istoriju jedne zagrebačke porodice kroz tri ključna trenutka i traje gotovo 4 sata. Da li je to pokazatelj da imamo publiku koja je spremna i u ovom „brzom” vremenu da se odvoji od svojih telefona i zaroni u neki drugi svet?
To je odlično pitanje. Baš smo neki dan pričali o tome kako ovo vreme navodi na kratke sadržaje i trenutno zadovoljenje. Čim nam se nešto ne svidi, swipe! Menjamo sadržaj. Dobar reditelj i dobra priča poput Tri zime pokazuju ipak da se može i drugačije.
Koliko je glumac go u smislu emocija koje iznosi, a kolika je hrabrost i fizički biti nag pred pozorišnom publikom kao ti u predstavi Kafka mašin. Koliko je važno verovati u svrsishodnost tog čina za priču?
Da, za nagost je važno da ima svrsishodnost, posebno kada su ženska tela u pitanju, jer neki reditelji jedva čekaju da skinu ženu. U predstavi Kafka mašin to je i ritualni čin. Nakon što „ubiju boga u njemu”, taj čovek je nesnađen, pokušava da se opere i zato se skrušeno skida. A što se emotivne nagosti tiče, zbog nje je ovaj posao izazovan i koristan proces, to nas kali, stvara karakter i tera na preispitivanje.”
Upravo preispitivanje je fokus Tolstojeve Krojcerove sonate premijerno izvedene na Nedelji promena koja je ove godine bila posvećena nedavno preminuloj mladoj glumici Dostani Nikolić.
To delo sam pročitao na prvoj godini studija kada smo radili Čehova, jer je njemu to bila omiljena knjiga. Toliko me je gađalo u centar, da sam ga u težini preispitivanja ostavljao i vraćao mu se, a potom izabrao za master rad. Ispit je bio zanimljivo iskustvo u vozu na relaciji Novi Sad-Subotica. Ta priča je toliko ležala u meni, da sam je na kraju postavio na scenu sa namerom da nenametljivo ispričam priču o preispitivanju i preobražaju mladog bogatog čoveka koji je u nastupu ljubomore usmrtio svoju ženu, a koji shvata da je ubio mnogo pre nego što je upoznao zbog života koji je vodio i načina na koji je tretirao žene. Ova predstava otvara i pitanje šta je zaljubljivanje zapravo, a šta bi trebalo da bude, kako hrana, piće i sve te raspaljive materije utiču na to, šta je ljubav, a šta je seks i šta je to životinjsko, pohotljivo u nama što nas izobličuje, kako to dovodi do svađa, ubistava, međusobnog trovanja, pijanstava i bežanja jer se nismo upoznali na vreme forsirajući to požudno u sebi. Zaključak je: doznali smo čega ima na Suncu i Mesecu lakše nego šta je to što čoveka pretvara u životinju.
Postavka ove predstave nagoveštava da Aljoša polako ostvaruje još jedan svoj san, budući da u predstavi ima i kratkih filmova?
Da, san mi je da postanem dobar filmski reditelj. Polako se usmeravam ka tome, pišem scenarije sa bratom… Voleo bih da iznesem priče o životu na selu, jer te ljude nosim u srcu, znam miris svake kuće, poznajem im mentalitet, jasno mi je iz čega šta rade… Uzbuđuje me pomisao da okupim ekipu oko dobre priče, da lepom molitvom za smisao, otpočnemo svaki dan snimanja i sa poštovanjem prema tom smislu i u takvoj atmosferi radimo sa verom da naša priča mora da se vidi i čuje.
I još…
Osim u pomenutim predstavama Kafka mašin, Tri zime i Krajcerova sonata, Aljošu Đidića možemo gledati u Upotrebi čoveka, Midlseksu, Višnjiku, a trenutno sa rumunskim rediteljem Andrejem Mažerijem priprema tri antičke drame prilagođene današnjem vremenu pod radnim nazivom Pevanje o Tebi.
Naslovna fotografija: Srđan Pabllo Doroški
Povezani članci
