Beograd u znaku Darka Rundeka: Pet martovskih noći u Domu omladine
Razgovor vodila: Sandra Rančić
Razgovarali smo sa Darkom o Danima, ali i o noćima, o Beogradu, pomeranju granica, pesmama koje nam najviše znače…
Dani Darka Rundeka je manifestacija koja je dostigla svojevrstan rekord po broju uzastopnih nastupa na istom mestu. Dosad, to je uspelo samo Džoniju Štuliću, i to u doba kad je RNR bio jedna od najvažnijih stvari na svetu. Kako ste došli na tu ideju i da li ova manifestacija predstavlja i pomeranje Vaših sopstvenih granica?
Ideja je došla od Zorana Vulovića iz agencije LongPlay, sa kojim surađujem već dvadesetak godina. Radili smo već serije koncerata po Beogradu, u raznim salama ili više dana SKC-a, ali ovo je prvi puta da radimo seriju različitih koncerata. Ovo jest u neku ruku pomeranje granica raznolikosti, ali osim drugog koncerta Ekipe, koji donosi materijale koje nismo do sad iznosili pred publiku, ostali su nastavci već započetih paralelnih kontinuiteta.
Novi album Mura Mura, koji čine obrade međumurskih pesama, predstavićete beogradskoj publici 5. marta. Iako su etno motivi u Vašem izrazu prisutni još od vremena Haustora, stiče se utisak da je ovaj pristup drugačiji, tj. da nam donosite nešto što dosad niste radili, bar ne na ovaj način. Šta Vas je povuklo u tom smeru?
Sa Andrejom sam ranije surađivao u alternativnim i eksperimentalnim projektima pa je taj slobodni i otvoreni pristup obojio i ovu suradnju. Pokazalo se da tradicija i improvizacija mogu odlično ići zajedno. Rekao bih bolje i prirodnije nego spojevi etno motiva i džeza ili roka.
Na novom izdanju, koju potpisuju Andreja, Rundek i Ftičeki, dvanaest je pesama. Vi i Ekipa uradili ste muziku, a novosti ima puno – Vi pevate samo jednu, a Andreja Kurelec Košavić peva sve ostale pesme. Iznenađenje je da ćemo Vas videti i za bubnjevima. Dakle, na novom izdanju, u novom izdanju. Možete li nam malo približiti misiju ovog albuma?
Ako se o misiji može govoriti, ovaj album je muzika kakvu stvarno volim. Muzika na slušanje. Slobodna, odgovorna i nepredvidiva.
Posle uspešne turneje Apocalypso Now, koja je trajala više od dve godine, stiče se utisak da je u najavi odvajanje Cargo Trija od Ekipe? Ili će to biti neka druga opcija- inkarnacija?
Da. Cargo Trio i Ekipa se razdvajaju, što je i prirodno.
Tokom proteklih godina provedenih na sceni, da li danas možete da kažete koja Vaša osobina je bila presudna za ostanak/opstanak/uspeh…?
Radoznalost.
Vaša prva asocijacija na grad Beograd je…?
Ušće dveju reka ispod Avale.
Možete li nam približiti rad sastava Cul De Sac? Šta beogradska publika može očekivati 4. marta?
Cul de Sac su 1987. godine osnovali gitarist Dragan Pajić Pajo i Damir Prica Capri saksofonist, koji je u to vrijeme svirao u grupi Haustor. Oni su osjećali poziv eksperimentalne scene i bili inspirirani muzikom Sun Ra i Art Ensemble of Chicago. Taj je poziv i mene privlačio. Priključio sam se kao bas gitarist prvi puta 1987. Koncerti su često bili dio izložbi, hepeninga i performansa. Izdavali smo snimke na kasetama.
Kroz grupu je otad prošlo mnogo muzičara i Cul de Sac se selio u Berlin i Amsterdam. Pajo, legenda zagrebačke eksperimentalne scene je po povratku u Hrvatsku krajem devedesetih pokrenuo Orkestar za ubrzanu evoluciju i impronedeljke koji su bili inkubator i utočište improvizirane muzike.
Pajina bolest i smrt su okupili prijatelje i rane članove Cul de Saca. Kad se preselio na onaj svijet, nastavili smo svirati i njemu u spomen. Koncerti su opasne i nježne avanture koje nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim. Gotovo jedina rasvjeta su grafički slajdovi Nikole Vincelja Jinksa. Na sceni nas je devet. Bubanj, gitara, bas-gitara, rog, trombon, truba, saksofon/klavir, vibrafon/udaraljke i pjevačica/trubačica.
Sjećam se komentara engleskog klasičnog kompozitora Najdžela Ozborna nakon jednog našeg nedavnog koncerta: ovo je za mene jedina muzika.
Sa dignutim čašama…
Manifestacija Dani Darka Rundeka donosi nam još jednu novost: Prvi put na koncertima, neće biti plastičnih čaša, več ćemo imati priliku da kupimo plastičnu čašu koja nije za jednokratnu upotrebu…
Da. Takve trajne plastične čaše koje se kauciraju na ulazu i poslje vrate uz povrat ili zadrže već su se uvriježile na evropskim koncertnim prostorima i festivalima. Stvarno je bilo dosta tih brda bačenih čaša kad publika ode sa svirke. Bilo bi nam drago kad bi ove trajne čaše bile povod promjeni navika u upotrebi plastičnih predmeta za jednokratnu upotrebu i plastične ambalaže.
Na prethodnoj turneji, prema Vašim rečima, svirali ste pesme „koje nam danas najviše znače”. Poznato je da je Vaša publika (uzevši u obzir reakcije na koncertima ) emotivno najviše povezana sa pesmama sa albuma Apokalipso i Ruke, kao i za one iz perioda Haustora. Možete li nam otkriti bar neke naslove (iz tih riznica) koje ćete svirati ovom prilikom?
Na drugom koncertu sa Ekipom, nazvanom NOVE i zaboravljene pjesme, svirat ćemo sedam novih i TV-man, Ja želim, Nada, Clouds, Tajni grad, Uspomena…
Najavili ste da ćemo neke nove – najnovije pesme imati priliku prvi put da čujemo upravo u Beogradu. Da li možemo ekskluzivno za City Magazine da saznamo nekoliko stihova?
Na tekstovima novih pjesama surađujem sa Rokom Crnićem, koji je ujedno autor i frontmen u grupi Porto morto:
svako malo si na tren netko drugi
svako malo netko drugi je ti
ko ko ko su ko su svi ti ljudi
koji ne znaju šutjeti.
