Branka Đorđević Nakaniši: Nostalgični pogled na Beograd
Posebnost nesvakidašnje foto-monografije Beograd naše mladosti (u dvojezičnom, istovremeno srpskom i engleskom izdanju beogradske Lagune) ne potiče iz odsustva ovakvih izdanja u ovdašnjoj knjižarskoj ponudi. Ova knjiga je znalački i uvek dobrodošao doprinos sistematičnom i promišljenijem izučavanju istorije privatnih života u našoj zemlji. To je bio povod za razgovor s Brankom Đorđević Nakaniši, koja je, uz Dragoljuba Gajića, priredila Beograd naše mladosti, zbirku izvrsnih i veoma „rečitih” fotografija, dela Jovana Đorđevića.
Kako i koliko dugo nastaje jedna ovakva knjiga?
Kad smo počinjali, verovali smo da će pripreme potrajati godinu dana, jer je naša namera bila jednostavna: da organizujemo fotografije u nekoliko tematskih celina i da za svaku sliku napišemo datum nastanka i lokaciju. S datumima nismo imali problema jer je moj otac, Jovan Đorđević, na naše veliko iznenađenje, uredno beležio dan, mesec i godinu svakog snimka. Međutim, u vreme nastanka ovih snimaka lokacije mu nisu bile bitne tako da je pred nama bilo puno zagonetki. Grad se promenio, naša sećanja izbledela. Neke fotografije su bile predmet višemesečnog istraživanja. Budući da tata živi u Sijetlu, ja u Vankuveru, a koautor knjige, Dragoljub Gajić, u Beogradu, saradnja je bila složena i naporna. Odlazila sam u Sijetl da u razgovoru s ocem pokušam da dobijem podatke makar o približnom mestu nastanka pojedinih kadrova, i to prenosila Dragoljubu, a on je lutao naznačenim delovima grada i, služeći se svojim sjajnim poznavanjem Beograda, nastojao da s fotografija identifikuje neku sačuvanu zgradu ili vizuru. Verovali ili ne, od 250 fotografija objavljenih u knjizi, samo četiri su ostale s neprepoznatim lokacijama. Ovo je samo jedan od razloga što je rad na knjizi potrajao tri godine. Ostali razlozi bili su štamparsko-tehničke prirode.
Povezani članci
Kako vam, s autorske strane gledišta, izgleda moć onovremenskih fotografija da na svoj način ispriča svojevrsnu istoriju (doduše, neimenovanih) privatnih života?
Kao veliki ljubitelji i kolekcionari starih fotografija, Dragoljub i ja smo i pre saradnje na ovoj knjizi bili svesni ogromne sposobnosti fotografije da premosti vreme i savremenom posmatraču približi ljude prohujalih decenija i njihov način života. Dragocenost radova Jovana Đorđevića, između ostalog, leži i u tome što su u pitanju fotografije vremena koje mnogi još uvek pamte iz svog detinjstva ili mladosti, a protagonisti su naši roditelji ili naše bake i deke iz doba kad su bili u našim godinama ili još mlađi. To nas približava njima na neki novi način i uživamo u prisećanju ili otkrivanju njihovih tadašnjih mesta okupljanja, načina na koji su provodili vreme, radili i družili se.
U svetu i svetlu brzopotezne fotografije, kako stoji fotografija ovog tipa, kad treba ukazati na nešto značajnije, u širem smislu podatno za analizu?
Savremena brzopotezna fotografija je odraz brzopoteznog načina života. Primećujemo da ljudi s uživanjem prave predah uz ove stare fotografije, porede, razmišljaju, upijaju duh onog vremena.
Koliko je bio naporan proces krajnjeg odabira fotografija za ovo izdanje i ima li rezona očekivati i drugi, treći tom?
Izbor nije uvek bio lak. Želeli smo da odabrane fotografije imaju zastupljenu i umetničku i dokumentarnu stranu, pa su zato otpale neke dragocene fotografije na kojima je nedostajao balans ova dva kvaliteta. Danas se kajemo zbog pojedinih odbacivanja. Ukoliko dođe do drugog izdanja, biće i izmena s povećanim brojem fotografija kao krajnjim rezultatom. Osim toga, moj otac još uvek pronalazi negative koje nam nije pokazao dok su pripreme bile u toku, a među njima ima i pravih bisera. Ali ako dođemo na ideju da radimo na drugom „tomu”, to će možda biti tatine fotografije iz drugih delova Srbije koji su tokom proteklih godina pretrpeli isto tako velike promene kao i Beograd.
Da li je možda bilo i izvesnih tehničkih nemogućnosti da se u formi jedne knjige ovog profila i opsega spoje sadašnjost i prošlost?
Verujem da bi bilo interesantno da smo imali mogućnosti da pored svake stare fotografije postavimo i sadašnji izgled istog dela grada. Ali tema knjige nije bila Beograd nekad i sad. Beograd naše mladosti ne nameće poređenje koliko priziva na putovanje u prošlost, u šetnju onim Beogradom kog se mnogi još uvek sećaju, a neki nisu imali prilike da vide i dožive.
Kako ste, radeći na ovoj knjizi, doživljavali Beograd u toj njegovoj fazi neprekidnog, katkad nužnog, katkad iznuđenog ili nametnutog kruga promena sopstvenog krajolika, ali i sopstvene biti?
Često nam je izgledalo neverovatno da na ovoj knjizi radimo upravo u vreme kad se promene u izgledu Beograda događaju brže nego ikada, a urbani ambijenti koje smo smatrali takoreći večitim nestaju pred našim očima i ostaju samo na fotografijama u našim rukama. Da, često se nametalo i razmišljanje o prolaznosti uopšte. To nam je često bilo bolno, ali smo isto tako sve dublje verovali u značaj ovih fotografija i vrednost našeg projekta.
Kome se ova knjiga ponajpre obraća – ljubiteljima fotografije, beogradoljupcima, nostalgičarima, etnografima-amaterima…
Knjiga je jednako iznenadila i obradovala sve koje ste nabrojali. Njene stranice će se listati iz mnogo različitih razloga – znatiželje, želje da se ožive uspomene, ali i iz ljubavi prema čistoj fotografiji… i nikoga neće razočarati.
Da li vam prija ili vas možda u nekom vidu i u nekoj meri žulja sud da je ova knjiga, između ostalog, i mogući ovdašnji ekvivalent pojmu i fenomenu coffee table knjige?
Veliki francuski slikar Matis jednom prilikom je izjavio da bi želeo da posmatrači njegova dela doživljavaju baš kao ugodnu fotelju. Nema ničega lošeg u tome što će Beograd naše mladosti možda biti jedna od onih knjiga koja je uvek tu negde oko nas kako bismo je s vremena na vreme otvorili i uživali u nekom njenom delu, baš kao što je i razmišljanje o prošlosti nešto što nas obuzima povremeno. Verujemo da će se oko ove knjige okupljati prijatelji i familija, da će biti povod za mnoge razgovore, a možda i za razgledanje ličnih foto-albuma i pronalaženje najintimnijih uspomena.
A da li je ova knjiga možda i zvanično tek početak šireg projekta na temu podsećanja na nekadašnju lepotu Beograda, ovdašnjeg življa, tadašnjih dominantnih načina života ili je to pak preambiciozna ideja?
Ubeđeni smo da jeste. Dragoljub Gajić i ja smo već započeli saradnju na novom projektu čija je tema takođe stari Beograd i beogradske porodice. Istovremeno se nadamo da će jednog dana ugledati svetlo dana i foto-monografija mog strica Branislava Baneta Đorđevića koji je takođe decenijama snimao po ulicama Beograda, a čija su glavna tema bile lepe Beograđanke. Ostavio je iza sebe hiljade fotografija koje izazivaju burne reakcije publike, a sećaju na stare (večite?) ideale lepote, nekadašnju modu i uopšte na lepu ženu kao jednog od simbola Beograda. Da napomenem i da bismo bili veoma srećni kad bi fotografije Jovana Đorđevića i priče koje one pričaju poslužile kao inspiracija drugima koji imaju materijala, ambicije, mogućnosti i želje da napišu ili prirede još koju knjigu o Beogradu, njegovoj bližoj ili daljoj prošlosti.
Jovan Đorđević
Jovan Đorđević je rođen u Beogradu 6. januara 1929. Završio je Muzičku akademiju u Beogradu 1957. na Odseku za kompoziciju, i proveo svoj radni vek najpre kao profesor teoretskih predmeta u Muzičkoj školi „Stanković”, a zatim kao direktor iste škole. Odselio se s porodicom u Ameriku 1982. godine. Živi u Sijetlu, u državi Vašington. Fotografija je Jovanu Đorđeviću u genima. Njegov deda-stric Milan Bunuševac bio je jedan od pionira srpske fotografije, učenik dvorskog fotografa Milana Jovanovića, prvi srpski ratni fotograf i vlasnik prvog modernog foto-ateljea u Vranju. A Jovanov otac, Milivoje Đorđević, amaterski se bavio fotografijom u ranoj mladosti. Osim što su rasli uz foto-aparate, Jovan i njegov brat Bane imali su sreću da im je komšija u zgradi bio legendarni fotograf Branibor Debeljković, profesor fotografije na Fakultetu dramskih umetnosti. Debeljković je braću Đorđević stavio pod svoje tutorstvo, tako da su Jovan i Bane u stanu napravili mračnu komoru i u njoj razvijali svoje crno-bele fotografije. Jovan je bio član foto-kluba „Beograd” od ranih šezdesetih do 1987. godine. Jovanu Đorđeviću je danas 90 godina i još uvek fotografiše.
O knjizi
„Beograd je i inače tema svih značajnih srpskih fotografa toga vremena, ali on je više radio za svoju dušu. Jovan Đorđević je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije. […] Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da listam Jovanove fotografije, da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. […] Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli,” rekao je o knjizi Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije.
Naslovna fotografija: Branka Đorđević Nakaniši i Dragoljub Gajić
Povezani članci
Ostali članci
Nove fotografije sa snimanja 4. sezone „Krune”
