Branka Katić: Sloboda koju mi gluma na maternjem jeziku pruža je nemerljiva

Prve dane jula obeležiće i osmi po redu Bašta Fest, veoma istrajan i poprilično osoben međunarodni festival kratkometražnog filma u Bajinoj Bašti, u čijem će žiriju ovog leta biti i cenjena i voljena srpska glumica Branka Katić. Osim tog direktnog povoda, sa njom smo pričali na još nekoliko zanimljivih i aktuelnih tema.

Uskoro Vam sleduje rad u žiriju ovogodišnjeg Bašta Festa. Sa kakvim osećanjima i mislima dočekujete taj zadatak?

Radujem se susretu sa mladim autorima i njihovim ranim radovima. Dopada mi se ideja da postoji festival poput Bašta Festa. Autori kratkog metra često nemaju priliku da pred pravom publikom prikažu svoja dela pa se radujem i tom zajedničkom iskustvu gledanja filmova.

Da li Vam teško pada ideja ocenjivanja, rangiranja u nečemu što je umetnost?

Ovo je zaista dobro pitanje i odgovor je da, nelako mi pada ideja rangiranja umetničkog dela, pogotovo što ja nisam rediteljka. Ali verujem da sa iskustvom koje imam kao i urođenim optimizmom mogu da prepoznam estetski kvalitet, dobre ideje, sadržajnost priče ili emocije koje će ti filmovi uspeti da nam prenesu. Verujem da će sa mnom u žiriju biti još  zaljubljenika u film. Svakako ćemo se potruditi da u ponuđenim filmovima tražimo sve najbolje, a, srećom, postoji i nagrada Žirija mladih, pa će, nadam se, biti više pobednika. Verujem da svaki mladi filmski stvaralac koji je u ovim prilično teškim i koronom otežanim uslovima uspeo da snimi svoj prvi film već pobednik u pravom smislu te reči.

S tim u vezi, Bašta Fest je festival kratkometražnog filma, a kratki film se obično vezuje za mlađe i autore na početku stvaralačkog puta, treba li biti posebno nežan kada su mlađi autori u pitanju?

Naravno, i verujem da je uprava festivala dobro odabrala – ja sam uvek nežna prema drugima. Verujem da svako uvek i iznova ima šansu da bude bolji u onome čemu se posveti i da, radi li to iskreno i sa ljubavlju, uvek ima još veću šansu da napravi nešto dobro. Navijam za sve mlade učesnike festivala Bašta Fest i pre gledanja prvog filma.

Negde od početka (na filmu) igrali ste važne role u celovečernjim filmovima koji su se obraćali poželjno što brojnijoj publici, pa, kako onda lično, sa sopstvene tačke gledišta vidite kratki metar kao formu a katkada i skoro kao zaseban žanr?

Zasigurno je zaseban žanr jer u kraćem vremenskom trajanju priča priče. A to nije lako uraditi. Često se kao forma koristi zbog ograničenih budžeta koji ne mogu da pokriju troškove dugometražnog filma. Ali smatram da ta forma ima svojih čari.

Bašta Fest je sada već jedan od sinonima Bajine Bašte, poznajete li taj deo Srbije, i uopšte – ima li nade za opsežniju decentralizaciju makar na polju kulture u našoj zemlji?

Nadam se da postoji. Mislim da je bitno da umetnici iz svih područja dobiju odgovarajuća sredstva kao i platformu na kojoj će moći da podele svoju umetnost sa publikom.

Pre nekoliko godina ste zaigrali glavnu rolu i u kratkom filmu autorke Katarine Koljević, kakve utiske i uspomene nosite iz tog iskustva? Ima li na konkretnom uzorku u kratkom metru dovoljno prostora da se glumac razmaše i uradi sa likom ono što instinktivno oseća da treba?

Da, i taj film je delom sniman baš na Zaovinskom jezeru blizu Bajine Bašte. Bilo nam je predivno. Katarina je vrlo posvećena rediteljka i znala je kakav film želi da napravi. Moj partner u filmu bio je sjajni Slaven Došlo, lepo i lako smo glumili zajedno. Drago mi je da je taj film dobio nagradu publike baš na Bašta Festu.

Čini se da ste se poslednjih par godina u značajnijoj meri okrenuli radu u Srbiji – da li je to ono što vam u profesionalnom pogledu sada najviše znači, odgovara, prija…?

Trenutno uživam u igranju pozorišnih predstava Tiho teče Misisipi po romanu Vladimira Tabaševića, a kao i u komadu Ivora Martinica, Sumrak bogova. Postala sam član ansambla pozorišta (Beogradskog dramskog pozorišta) koje prolazi uzbudljiv preporod, rađa se jedno novo pozorište koje okuplja fenomenalan ansambl i priznate reditelje iz celog regiona, i to me profesionalno ispunjava.

I, kako ste se snašli u tako osobenom Tabaševićevom tekstu i uvek specifičnom Buljanovom rediteljstkom pristupu?

Tabaševićev roman je uzbudljiv, originalan i poseban, ima kvalitet svenadolazeće poetske bujice, zaista sam uživala dok sam ga čitala. Ivica Buljan je došao sa džepovima prepunim magije, nije se upuštao u preciznu režiju, već je podsticao improvizacije i hrabro nas pustio da sami osvestimo svoj potencijal. Ovo iskustvo je bila interesantna studija osvajanja slobode. Predstava je i vesela i tužna, i strastvena i kako bi rekao naš pisac – morski slana. Publika i kolege je vole, i to je važno, ljubav se preliva u oba smera.

Osećate li da se nakon brojnih angažmana u inostranim produkcijama nešto značajnije promenilo i u Vašem doživljaju glume kada se njome bavite na ovim prostorima i na svom maternjem jeziku?

Da, sloboda koju mi gluma na maternjem jeziku pruža je nemerljiva. Uželela sam se rada na našim prostorima i zahvalna sam da i posle godina odsustva i života u inostranstvu ovde još uvek postoji mesto za mene.

A koliko je, po Vašem mišljenju, naravno, jezik na kom se glumi značajna odrednica glume i ličnih glumačkih potencijala u tim konkretnim okolnostima?

Uloga jezika je važna i velika. Osim ako se ne vratimo nemom filmu, koji bih u stvari zaista i želela da snimim, makar jedan.

Da se nadovežemo na to, kako Vam izgleda ovdašnje/srpsko glumište danas, posebno imajući u vidu tu (prirodnu i uvek dobrodošlu) smenu generacija koja se dogodila poslednjih godina?

Jedno vam sigurno mogu reći – nema potrebe da brinemo, stižu generacije fantastičnih glumaca, ja sam potpuno zadivljena njihovim talentom, profesionalizmom i posvećenošću našem zanatu. Prava je uživancija raditi zajedno sa njima.

Šta možemo da najavimo, gde i u čemu ćemo Vas gledati u doglednoj budućnosti?

Film rediteljke Sali Poter – Put kojim nisam pošao – nedavno je prikazan na FEST-u. Imala sam ludu sreću da glumim sa čarobnim Havijerom Bardemom. I očekujem premijeru filma Nije lako biti čovek Dušana Kovačevića, zatim premijeru filma iz franšize Kingsman, početak prikazivanja serije Advokado Nikole Pejakovića i Saše Hajdukovića. Takođe sam u petoj sezoni serije Ubice mog oca koju je režirala divna rediteljka Maša Nešković, a u avgustu snimam film Žal reditelja Koste Đorđevića u kome mi sina igra odličan mladi glumac, Pavle Čemerikić.