„Čudesna dinamika“ svetskih zvezda pred srpskom publikom

Čudesnu dinamiku stepovanja doneće 4. aprila u Beogradsko dramsko pozorište i 5. aprila u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, u okviru 17. Beogradskog festivala igre, trio koji čine Derik K. Grant, Dormišija i Džejson Samjuels Smit. Delujući kao umetnički kolektiv, oni su zapravo jedni od najboljih step igrača na planeti, praćeni živom muzikom u izvođenju grupe sjajnih muzičara, koji preko deset godina nastupaju na svetskim pozornicama.

Predstava Čudesna dinamika donosi neke od najtraženijih koreografija, kao kompilaciju dosadašnjih projekata, u formi svetske premijere bez naslova.

„Čudesna dinamika opisuje atmosferu u kojoj se neverovatni step igrači i umetnici susreću kako bi oživeli kompozicije. Takođe pokazuje raznolikost stilova i šta se dešava kada umetnici improvizuju kako bi stvorili nešto novo i jedinstveno za svoju publiku”, kaže Džejson Samjuels Smit u susret svom dolasku u Beograd.

Šta Vas je privuklo stepovanju i kako ste počeli time da se bavite? 

Potičem iz porodice igrača, u kojoj su majka Sju, otac Džodžo, sestra Elka i brat Roki, pa sam odmalena bio konstantno izložen muzici. Želeo sam da sviram neki instrument, ali kada sam sa sedam godina otkrio stepovanje, zaljubio sam se u tu igru i vibracije koje ona nosi. Nakon učešća u mjuziklu Bring in da Noise, Bring in da Funk na Brodveju, posvetio sam se karijeri step igrača. Gregori Hajns, Sejvion Glover i Bani Brigs su dosta uticali na mene.

Kritičari primećuju da igrate kao da u svojoj glavi i svojim cipelama nosite čitavo nasleđe tog žanra. Ko je bio Vaša inspiracija?

Umetnici koje sam već pomenuo, kao i Džimi Slajd, Čak Grin, Baster Braun, Lon Čeni, Bejbi Lorens, Dajan Voker, Leon Kolins, Edi Braun, Klajton Peg Leg Bajts, Džon Babls, braća Nikolas…

Kakav status danas ima stepovanje?

Mislim da se stepovanje kao umetnost razvija svakodnevno i deluje blagotvorno. Step igrači rade širom sveta i zaista imamo brojne mogućnosti. U celini gledano, trebalo bi neke stvari unaprediti, možda prvenstveno u pogledu međusobne komunikacije među igračima, zarad zajedničkih ciljeva. Ali kao i svaka subkultura, mi reflektujemo vreme u kome živimo, a koje je zaista intenzivno i interesantno.

Ako pogledate diverzitet scene savremene umetničke igre, gde vidite mesto stepovanja?

Step igrači su podjednako igrači i muzičari. Ako upotrebimo svoj pun potencijal, možemo svoje veštine da primenimo na bilo šta. Mi smo trendseteri i kameleoni, možemo biti napred ili u pozadini. Step igrač koji poznaje džez i bluz i prati kulturu bolje razume igru i sve aspekte vezane za nju.

Šta je najvažnije u stepovanju – dobre cipele, posvećen rad ili mašta?

Mislim da je to povezano sa korenima te umetničke forme i njenim čuvarima, u njima možete pronaći svet inspiracije i tradiciju koja podstiče kreativnost.

U kojoj meri se stepovanje oslanja na improvizaciju ili je ipak reč o precizno kreiranoj koreografiji?

U nekom trenutku su svi delovi koreografije zapravo impovizovana igra, ali mi se uglavnom držimo koreografije sa primesom improvizacije.

Bili ste igrač i koreograf u mnogim predstavama, brodvejskim produkcijama i filmovima. Koje iskustvo je Vama bilo najinteresantnije?

Imao sam zaista neka neverovatna iskustva putujući i nastupajući kao step igrač. Neka meni najznačajnija su recimo odlazak na Haiti, u Indiju ili Argentinu i rad sa decom koja nisu imala dodira sa umetnošću ili igrom. Čak i prilika da utičem na svoju zajednicu i ponudim drugačije primere, znači mi mnogo.

Da li radite na nekom novom projektu?

Trenutno imam više projekata na kojima radim. Pripremam koreografije za nove produkcije, osmišljavam program za časove u Studiju igre u Bruklinu, a nedavno sam postao otac. Moj sin ima šest meseci i uživam u svom najboljem projektu – biti Tatumov tata.

                                                                                                                                                                                                                             M.J. Đorđev