Film „Otac“ – mitsko putovanje u borbi protiv nepravde

Ovogodišnji FEST otvara film Otac Srdana Golubovića, proslavljenog reditelja filmova Apsolutnih sto, Klopka i Krugovi. Sa Srdanom smo uoči svetske premijere u Berlinu, a zatim i domaće u Beogradu, razgovarali o njegovom filmu i mitskom putovanju glavnog junaka.

Vaš film Otac imaće kroz nekoliko dana svetsku premijeru na filmskom festivalu u Berlinu, a ubrzo potom će otvoriti ovogodišnji FEST. Pred kojom publikom imate veću tremu?

Uvek imam veću tremu pred domaćom publikom. Premijera u Beogradu je uvek najveće uzbuđenje jer su tu ljudi s kojima sam odrastao, ljudi koji taj društveni kontekst kojim se ja bavim najbolje poznaju. To je ona publika koju nikako ne možeš da prevariš. Ima jedna divna rečenica čuvenog košarkaša Dragana Kićanovića koji je govorio da svaku zlatnu medalju sa svetskih, evropskih prvenstava moraš overiti na basketu u Čačku. Ja u to verujem. Svaki međunarodni uspeh je veliki i značajan; za film je značajnija berlinska premijera, ali za mene beogradska.

Očekujete li drugačije reakcije tih dveju publika?

Ne verujem da postoje publike koje drugačije čitaju film. Iz mog iskustva, ljudi uvek reaguju na iste stvari, na istim mestima plaču, smeju se, iste ih stvari pogađaju. Jezik filma, kao i muzike, je univerzalan. Ne očekujem drugačije reakcije, očekujem samo strožu kritiku ovde.

Ovo nije prvi put da u ovoj konstelaciji prikazujete svoje filmove – Vaši filmovi Klopka i Krugovi, prikazani su ujedno na FEST-u i Berlinalu. Šta je ono što ta tri filma, izuzev reditelja, imaju zajedničko?

Sve filmove koje sam do sada radio, radio sam sa skoro istom ekipom. Praktično od fakulteta radim sa istim ljudima. Film je timski posao, reditelj je onaj koji je najistureniji i jedini koji u svakom trenutku zna celinu onoga što stvara, ali bez glumaca to ne postoji, kao ni bez direktora fotografije, scenografa, kostimografa, ali i ključnog saradnika reditelja – scenariste, koji pomaže u kreiranju priče. U mojim filmovima ima dosta toga sličnog, mada se ja trudim da svaki od njih bude drugačiji. Mislim da je ovaj drugačiji od prethodnih po rediteljskom pristupu. Ovoga puta sam se trudio da budem hrabriji, beskompromisniji, da idem do kraja pa makar i glavom kroz zid, te da i ovaj film bude najsiroviji, najogoljeniji, najtvrđi i bliži istini.

Spomenuli ste scenariste i priču. Ovaj film je okvirno baziran na istinitoj priči. Kako ste došli do nje?

Zadnja dva filma, Krugovi i Otac, zasnovani su na istinitim pričama. Pročitao sam na nekom portalu priču o Đorđu Joksimoviću, kojem je Centar za socijalni rad oduzeo decu i koji je, kada se suočio sa tim lancem birokratije i korupcije, rešio da peške ode za Beograd. Pročitavši to, odmah sam se setio filma Paris, Texas i filmičnosti koju to putovanje peške ima u sebi. Đorđe je već u tom trenutku bio ispred Ministarstva za rad i ja sam otišao da razgovaram sa njim. Družili smo se nekoliko dana, pružio sam mu podršku i odlučio da o tome želim da snimim film. On nije krenuo na to putovanje da bi pokazao bunt; on zapravo ni sam nije siguran zašto, ali vođen nekim impulsom on je samo krenuo. Bilo mi je interesantno da pravim film o čoveku, koji, boreći se sa nepravdom, ne racionalno, već duboko intuitivno, kreće na neko, gotovo mitsko putovanje.

S obzirom da je lik Oca zasnovan na Đorđu Joksimoviću, hoće li on biti na premijeri i kakvu njegovu reakciju očekujete?

Đorđe će svakako biti premijeri. Ovaj film je zasnovan na nekim događajima iz njegovog života, ali mi smo u samom scenariju od toga dosta odmakli. Rađenje filmova po istinitom događaju su radili Gordan Mihić i reditelj Ljubiša Kozomora, pripadnici crnog talasa, jer su uzimali priče iz novinskih članaka i to ima svoju autentičnost i životnost; ali s druge strane, život je uvek zanimljiviji od filma, umetnosti uopšte, te ako ostane samo na tim događajima postane isuviše ilustrativno. Moja teorija je da, ako se film radi po istinitom događaju, on mora da postane film o nečemu drugom. Tako dobija poetsku snagu i istinu; neku koja nije ona životna istina.

Glumac Goran Bogdan koji tumači Oca, tokom spremanja uloge je za dva meseca izgubio dvadeset kilograma. Pored fizičkih priprema, kako je izgledala vaša saradnja na građenju tog lika?

Dosta dugo smo radili na tome. Tokom ta dva meseca, on je svakodnevno imao treninge koji su trajali po nekoliko sati i bio je na veoma striktnom režimu ishrane, a pre i posle treninga smo imali probe, sveukupno između pet i šest sati dnevno. Prolazili smo kroz scenario, govorili o ideji, o liku, analizirali; ozbiljno smo radili na tome jer je to takav zadatak. Bilo je potrebno da uđemo u svet jednog čoveka, svet kojem mi ne pripadamo, svet izuzetnog siromaštva, a ni Goran ni ja nismo iz tog miljea. Glavni zadatak je bio da on glumi kao naturščik i da sve bude gotovo dokumentaristički, a da promena koja stiže na kraju bude ogromna, ali potpuno neprimetna. Ima jedna rečenica Abasa Kiarostamija, koja je za mene jako važna – pitali su ga šta je za njega dobar film, a on je odgovorio: Pa onaj kojem verujemo. Dakle cilj je bio da verujemo tom čoveku, da verujemo njegovim problemima i svemu onome što mu se događa.

A kada su u pitanju naturščici, po kom principu ste izabrali decu koja glume u Vašem filmu?

Bilo je organizovano veliko probno snimanje. Probali smo rad sa gotovo svom decom iz opština Prijepolje, Priboj, Sjenica, Tutin, Nova Varoš, jer je moj kasting direktor imao ideju da deca moraju biti iz tog kraja gde snimamo film i bio je u pravu. Dečaka, Muharema Hamzića, brzo smo našli. Čim se predstavio meni je bilo jasno da će on igrati tu ulogu. On nam je dao ključ kako Goran treba da igra. To je ta istinitost i ta jednostavnost i ta ogoljenost koju taj dečak sam sa sobom nosi. To mi je bilo jako važno. Takođe, to su deca koja ne idu ni u kakve dramske grupe, ne znaju ništa o filmu i pozorištu i došli su u sve to potpuno čisti i bez ikakvog predznanja, što je za ovakve stvari jako dobro.

S obzirom da Vaš film otvara ovogodišnji FEST, da li i sami planirate da pogledate neke filmove na festivalu?

Uvek na FEST-u gledam što više filmova mogu, uvek mu se radujem i uvek je za mene bio najvažniji događaj, još od tinejdžerskih dana, kada sam odlučio da se bavim filmom. Gotovo sve najvažnije filmove u životu, u tom periodu, video sam na FEST-u. U Sava centru smo se krili ispod klupa kako ne bi plaćali karte. Ima dosta filmova koje bih želeo ove godine da pogledam.

Koji filmovi ili filmski autori Vam prvo padnu na pamet kad pomislite na FEST?

Osamdesetih sam počeo da gledam filmove. Film koji sam gledao na FEST-u, Idi i gledaj, Elema Klimova, me je potpuno rasturio. Pamtim takođe i film Mišima, Pola Šredera. To su ostvarenja koja su na mene puno uticala.