Goranka Matić: Ako su postojali heroji onda su to bili ljudi iz umetnosti i i možda malo anarhisti

U galeriji DOTS do 27.  aprila otvorena je izložba fotografija „Heroes: Hajsbert Hanekrot i Goranka Matić“, koja predstavlja opuse dvoje fotografa čiji objektivi su zabeležili mnoge zanimljive trenutke.

Goranka Matić se fotografijom profesionalno bavi već više od 40 godina, a osamdesete godine prošlog veka ključne su za stvaralaštvo koje obuhvata rok fotografiju.

Tada je, pored fotografija za brojne časopise, napravila razne snimke za omote beogradskih bendova i objektivom sačuvala trenutke važne za istoriju muzičkog novog talasa.

Deo tih fotografija nalazi se i na aktuelnoj izložbi, a o tome kako je izgledala domaća rok scena, kako se preorijentisala na dokumentovanje istorijsko političkih događaja i drugim stvarima popričali smo sa Gorankom Matić.

Ko su bili heroji 1970-ih godina?

Teško je meni danas govoriti o tome, ja sam se u međuvremenu promenila, vreme se promenilo, ostao je samo neki utisak da je postojala veća sloboda i veća potreba za slobodom. Ako su postojali heroji onda su to bili ljudi iz umetnosti i i možda malo anarhisti.

Kako je ta domaća rok scena izgledala iz Vaše perspektive fotografkinje i aktivnog učesnika?

Pa gledala sam je u paketu sa živom scenom kako u pozorištu, galerijama, tribinama, na filmu. Svi su se poznavali i međusobno preplitali. Bilo je bitno nešto znati iz svih oblasti da bi bio dobar u svom poslu.

Koliko su fotografije doprinele promociji domaće rok scene i koliko su Vaši radovi, koji se danas nalaze u Galeriji DOTS, uticali na to?

U vremenu bez mobilnih telefona, društvenih mreža, naravno da je nešto značila ali mislim da nije bila presudna, sami koncerti i TV nastupi su bili važniji. E, sada kada vreme prođe, javlja se sentiment, crno-beli štimung, mladost. Moj doprinos je bio više u tome što sam se zalagala za status fotografa u medijima, da budu potpisani fotografi, da im se da veći prostor za fotografije u novinama.

Kako ste balansirali između čistog dokumentovanja rok događaja i umetničkog izraza u svojim fotografijama?

Nema tu velikog balansa. Cilj ti je da napraviš dobru fotografiju, ako uspe evo ti i umetnosti. Naravno često je to samo dokument sa nekog koncerta, ulice… ali vremenom taj dokument dobija na važnosti i nalazi svoje mesto u kolektivnom sećanju.

Kako je došlo do prelaska iz fotografisanja novotalasnih bendova u dokumentovanje istorijsko-političkih događaja?

Osamdesete godine su bile za generacije koje su stasale da izlaze i konzumiraju šta im grad pruža, okrenute kulturi i sportu, devedesete su sve okrenule, išlo se na ratišta, bunilo se na ulicama, lumpovalo se na splavovima, tuklo se na utakmicama, retko ko je bio pasivan.

Pojavila se nezavisna štampa, „Vreme”, prvi privatni nedeljnik u Jugoslaviji koja se uskoro raspala.

Radila sam u njemu. I kao što sam osamdesetih radila u „Džuboksu” i slikala našu novotalasnu scenu, tako sada radim našu političku scenu i naše trgove i ulice pune bunta. Tu se često srećem sa rok bendovima koji isto učestvuju u protestima protiv rata.

Kako je prelazak sa analognih na digitalne foto-aparate uticao na kreativnost i ceo radni proces?

Sve te tehničke novosti fotografima dobro dođu i mislim da se brzo prilagode. Veliko je olakšanje ne razvijati filmove, pogotovo ne kupovati. E sad tu se javlja mala začkoljica, komoditet, pucaš puno kvadrata pa nešto će biti dobro i izgubiš instikt lovca. Naravno sve zavisi od osobe.

Iz Vaše perspektive, da li sve naprednija veštačka inteligencija može da zameni ljude u umetnosti ili je to samo prazna pretnja na nivou naučne fantastike?

Sve se brzo odvija, ja se ne osećam ugroženo jer ne njuškam po toj pretećoj nemani. Šalim se, mislim da će se sve lepo završiti, još jedan korak za čovečanstvo.