Hana Selimović: Jednako je teško biti i hrabar i kukavica
Razgovarala: Maja Mijatović
Biti javna ličnost sa sobom nosi jednu dozu odgovornosti prema društvu u kome živimo. Vaš stav je da ljudima treba pružiti realnu sliku onoga što nas okružuje, bez lažnog predstavljanja. Koliko u tome uspevate? I u kojoj meri to nosi dozu neprijatnosti?
Mislim da mora postojati jedna doza pristojnosti u javnom eksponiranju, s obzirom na činjenicu da živimo na mestu na kojem život svakome od čitalaca/gledalaca/slušalaca nije baš lagodan i komforan. Ako već imamo glas koji je čujniji, smatram da je poštenije upotrebiti ga za govor o određenim problemima koji se tiču našeg društva u celini nego kreirati neku uglačanu sliku sebe, glamura i blagostanja koja ljude čini frustriranim, i koja se za mnoge čini nedostižnom. Takođe, treba pobeći od neke pogrešno usvojene slike o tome šta je naša profesija. Ona uopšte ne nosi toliko privilegija koliko ljudi možda smatraju. Smešno je da govorimo o bilo kakvoj vrsti džet-seta u društvu u kom predsednik posle deset godina vlasti umiruje građane zalihama brašna, ulja i pasulja.
Povezani članci
Serija Besa i Vaš lik inspektorke Divne postigli su ogroman uspeh. Koliko danas držimo obećanja? I kome Vi verujete?
Pitanje o održavanju obećanja je veoma individualno, tako da ne umem da odgovorim na njega u množini. A što se tiče toga kome poklanjam svoje poverenje, biram da o tome nužno ne govorim javno jer to doživljavam delom svoje intime.
Obećanja su manir političara, posebno u ovom vremenu izborne kampanje. Niste se nešto preterano politički angažovali kao neke Vaše kolege, iako ste poznati kao neko ko je često bio na barikadama odbrane ljudskih i političkih prava. Šta je razlog? Ne dotiče Vas politika?
Nisam sigurna da do kraja razumem Vaše pitanje. Svaki angažman je politički. Ali ne mora biti nužno i stranački, te u tom smislu ne bih rekla da me politika ne dotiče, naprotiv. Ona u velikoj meri određuje moje životne okolnosti. Ali nemam nameru da se kompromitujem ulaskom u stranački život Srbije, cenim svoje dostojanstvo.
Neretko ste davali snažnu podršku ugroženim i obespravljenim ženama u našem društvu. Kakav je danas njihov status u Srbiji?
Upravo ste i sami dali odgovor na to pitanje. U najvećoj meri njihov status je ugrožen i obespravljen.
Deo ste ozbiljne i jake predstave 64 Ateljea 212 čiji je jedan od glavnih segmenata upravo ravnopravnost. Koliko samo pozorište može da utiče na neke magistralne pravce našeg društva?
Mislim da predstava 64 ne govori toliko o bilo kakvoj vrsti ravnopravnosti. Ona više govori o pritiscima kojima smo svi izloženi. Činjenica da je glavni lik te predstave žena, baca snažnije svetlo na konkretna ženska pitanja, ali ona govori o opštem pritisku života, o očekivanjima našim i tuđim, o konvencijama o pitanjima egzistencije i na kraju o pitanju reprodukcije kao biološkom i društvenom fenomenu. Mislim da je dužnost pozorišta da otvara pitanja, a ne da nužno menja društvo. Tome valjda pomalo služe ovi ljudi koji su sada u kampanji?
Znali ste da odbijete i uloge i nagrade. Da li ste tim gestovima želeli samo da pokažete da ne pristajete na trule kompromise ili zapravo svoj karakter?
Samo sam radila ono u čemu sam se osećala tačno i dobro. Ništa više, a ni manje od toga.
Koliko je danas teško biti hrabar, biti svoj, ne pristajati na bilo čije ucene?
Ne znam da odgovorim na ovo pitanje, jer ne znam da li su to uopšte kvalifikacije koje doživljavam kao svoje. Ali ako bih sa neke udaljenije tačke od same sebe pogledala u Vaše pitanje, mislim da je odgovor da je jednako teško i ne pristajati i pristajati na ucene. I biti hrabar i biti kukavica. I biti svoj i biti tuđ. Samo je pitanje sa kojim se od svih tih teških izbora čovek ipak lakše nosi.
Prva glumačka priznanja ste dobili u Zagrebu i Sarajevu. Kakve su Vaše impresije o jugoslovenskom prostoru? I u pogledu kulture, ali i u domenu životne svakodnevice?
Za mene je kulturni prostor bivše Jugoslavije u nekom smislu ostao isti prostor. Tu se, iako nedovoljno, ipak radi na prevazilaženju mržnje malih razlika, i osećanju razmene koja uvek donosi nešto izuzetno važno i dragoceno.
Protekli dani posvećeni su Igoru Vuku Torbici. Kako biste okarakterisali njegovu zaostavštinu?
Igorove predstave govore same za sebe. One su, po mom uverenju, skup najvažnijih pozorišnih događaja nakon rata, a možda bih se usudila da sklonim i tu vremensku odrednicu. Na primeru njegovog pozorišnog delovanja se možda najbolje vidi kako je kulturni prostor regiona – iako postajao unison i vezan u jednu neodvojivu celinu – misao. Njegova ličnost i njegov dar su ostavili jednak trag gde god i sa kim god da je stvarao.
Kako biste opisali život u Srbiji u jednoj rečenici?
Bizaran i povremeno nezamenjiv.
Izvor: Karakter
Naslovna fotografija: Ivan Mijatović
Povezani članci
