Ilarija Marota i Andrea Baćino, kustosi 58. Oktobarskog salona: Oktobar usred leta

58. Oktobarski salon se nakon nekoliko odlaganja održava od 25. juna do 22. avgusta, i to u Muzeju grada Beograda, galerijama Kulturnog centra Beograda, parku Muzeja Jugoslavije i na brojnim drugim lokacijama po gradu, kao i na televizijskim i radijskim platformama. Tema ovogodišnjeg izdanja su Sanjari – koji ukazuju na tanke granice između stvarnosti i snova, realnog i virtuelnog, i preispituju ulogu umetnosti kao prostora slobode koji ove granice briše. Sa kustosima Ilarijom Marotom i Andreom Baćinom razgovarali smo o ovogodišnjem letnjem izdanju Oktobarca.

Za početak, recite nam kako ste došli do ideje za Sanjare i nešto o konceptu izložbe.

O umetnicima smo oduvek razmišljali kao o sanjarima i kada smo dobili poziv da budemo kustosi Oktobarskog salona, odmah smo znali da ćemo raditi izložbu sanjara, koji će se pre svega odnositi na generaciju onih međunarodnih umetnika čiji rad pratimo. Umetnici nam kroz svoje vizije otkrivaju različite perspektive i mogućnosti, s obzirom da poput sanjara stvaraju nove svetove, drugačije od ovog u kojem živimo i koji smo nasledili. Otkrivaju nam nove predstave, nove forme, nove jezike, posmatrajući i na neki način prevazilazeći ovaj svet. U tom smislu, izložba otelotvoruje prisustvo drugih svetova koji nastaju, kao što to rade snovi, kroz slobodne asocijacije i fragmente, slike i aluzije, koje se kreću između snova, maštanja, oniričkog, virtualnog i stvarnog sveta.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

U tekstu koncepta poredite snove i umetnost, u smislu da oba doživljavate kao prostore slobode koji ne poznaju granice.

Mislimo da je umetnost i dalje važan pokretač društvenih, političkih i kulturnih promena. Ona je prostor slobode, kao što su uostalom i snovi. Šopenhauer je govorio da su snovi i umetnost dva duha, koja se često pojavljuju zajedno, između onoga što postoji i onoga što ne postoji.

Kako se ovo razmišljanje reflektuje kroz radove prikazane na izložbi?

Mislimo da mnogi radovi govore o tome. Ali pre svega rad pod nazivom Give Us Back Our Stars (Vratite nam naše zvezde) američkog umetnika Davida Horvica, koji predstavlja rukom izvezenu zastavu u bojama noći. Dok vijori sa visine u prostoru Muzeja grada Beograda u Resavskoj, pripada važnoj „konstelaciji sećanja”, predstavljajući kontrapunkt ili glas izvan scene kada je reč o istorijskom toku.

Izabrani ste za kustose i koncept izložbe je nastao pre početka pandemije COVID-19. Možete li nam reći kako su pandemija i promene koje su nastale usled nje uticale na originalnu ideju o izložbi?

Ovaj kritični period samo je potvrdio proročku ulogu koju imaju umetnici. Njihova distopijska vizija realnosti zapravo govori o samoj realnosti, njihove najgore noćne more postaju stvarnost. Imaginarno se hrani naučno-fantastičnim filmovima i literaturom, opservacijom sveta i svih njegovih vanrednih stanja, ali takođe i našim odnosom prema prirodi, životinjama, novim mogućnostima komunikacije, klimatskim promenama, hiperkonzumerizmu i odnosom prema svoj ostaloj eksploataciji naše planete. Sve to je dovelo do ovoga što smo mogli predvideti ili je makar mogla predvideti ova mala grupa svetske populacije osetljiva na signale koji nisu slutili na dobro, a povezani su sa antropocenom i njenim predvidivim ishodima.

Da li mislite da je pandemija promenila svet umetnosti i kako? Koliko nam nedostaje umetnost uživo? U tom smislu, da li je veća težina na ovom letnjem izdanju Oktobarskog salona?

Pandemija je ukazala na ključne aspekte određenih umetnika koji su stalno upozoravali da postajemo sve više digitalni, nerazdvojni od naših aparata. Virtuelni svet je zamenio realni – što je postalo još očiglednije tokom pandemije – algoritmi su zamenili slobodno mišljenje. O tome je već pisao Žan Bodrijar sedamdesetih godina govoreći o hiperrealnosti o kojoj i danas govore umetnici. Nalazimo se usred progresivne dematerijalizacije realnosti, u kojem fizički svet otvara put prefiguraciji virtualnog sveta, kao jedinog mogućeg. Deluje da pandemija ubrzava procese fizičke dematerijalizacije dela u korist jednog virtualnog sveta koji je sve više tehnološki, podmukliji i sofisticiraniji.

Koliko ste poznavali beogradsku scenu pre nego što ste bili pozvani da budete kustosi Oktobarskog salona i šta o njoj mislite danas?

Godinama smo pratili projekat Real Presence koji su vodile Biljana Tomić i Dobrila Denegri, posebno od momenta kada je Dobrila radila kao kustoskinja u Muzeju savremene umetnosti u Rimu – MACRO – (u kojem je Ilarija Marota radila nekoliko godina). Bili smo članovi žirija tokom prošlog izdanja Oktobarskog salona – Čudo kakofonije, koji su kurirali Gunar i Danijele Kvaran. Već tokom prvih poseta razumeli smo da je reč o gradu koji je pun energije, koji pruža kvalitetno obrazovanje, i to ne samo u oblasti likovne umetnosti; gradu koji je prefinjen, sa značajnom tradicijom i blistavom budućnošću za nove generacije, sa kojima najviše i radimo. Na izložbi će u najvećoj meri umetnici ispod trideset godina starosti imati priliku da odmere snage sa svojim internacionalnim kolegama.

Deo vaših karijera posvetili ste podršci mladim umetnicima, i najvažniji deo ove izložbe biće zapravo prostor koji dajete mladim umetnicima.

Časopis CURA je oduvek insistirao na praksi koja je podsticala nove jezike i hipersavremenost. Ovo ne znači da se ne bavimo prošlošću i umetnicima čiji rad je upisan u istoriju umetnosti. U tom smislu na izložbi imamo i umetnike poput Marka Lekija, koji je za nove generacije izuzetno važan kada je reč o odnosu između pop kulture i novih medija. Zatim, na izložbi ćemo videti i rad Pjera Iga koji je za potrebe izložbe produciran u Srbiji, čiji vlasnik je Walker Art Centre iz Mineapolisa, a koji je pa opet inspirisan sonatom Dream čuvenog Džona Kejdža. Važna referenca za ovu izložbu je i rad Internet Dream iz 1994. godine, Nam Džun Pajka, koji nažalost neće biti prikazan na izložbi. Hans Ulrih Obrist je na jednom mestu zapisao: „Pajkovi našeg vremena rade sa digitalnim slikama, veštačkom inteligencijom, njihovi radovi i razmišljanja nas upozoravaju na ono što sledi.”

Da li će biti organizovani posebni i dodatni programi u okviru izložbe?

Mi smo umetnike pozivali da na različite načine odreaguju na koncept: od „najstarijeg” koji se odnosi na izložbeni model unutar Muzeja grada Beograda u Resavskoj i galerijama Kulturnog centra Beograda, do programa razgovora, performansa, intervencija u javnom prostoru. Izdvajamo stalnu instalaciju francuskog umetnika Siprijena Gajara koju je umetnik poklonio gradu, potom program filmova umetnika koji će tokom otvaranja biti dostupan u Dvorani Kulturnog centra Beograda tokom cele noći, park ispred Muzeja Jugoslavije u kojem će biti nekoliko skulptura i program performansa, izdavačke projekte, radijski program koji uključuje emitovanje drame Tan Husein Klarka, televizijsko emitovanje rada Aleksa Da Kortea na RTS3, čiji rad će publika imati priliku da vidi i na velikom ekranu na ulici tokom otvaranja, kada smo predvideli i javno izvođenje karaoke programa. Koristeći različite platforme, otvaramo mogućnosti da umetnost ne bude samo u urbanom prostoru, već uđe i u kuće ljudi.

Da li nam na kraju možete reći o čemu vi sanjate?

Da vidimo Sanjare uživo, odnosno da izložba nakon skoro tri godine i četiri odlaganja bude realizovana.

Prevod sa italijanskog: Zorana Đaković Minniti