Jelena Angelovski: Savremeni film u najboljem svetlu

Poslednjih dana dosta je povoda za razgovor s Jelenom Angelovski, ranije uglavnom glumicom, a sada mahom filmskom producentkinjom. Radila je na projektu Gastarbajterske priče autora Mladena Đorđevića, koji je početkom decembra stigao pred publiku, producentkinja je U slavu ljubavi, novog dokumentarca Tamare Drakulić, koji je nedavno doživeo i srpsku premijeru, producentkinja je i glavna glumica dokufikcijskog ostvarenja Domovine autorke Jelene Maksimović, a radi i na ambicioznom panevropskom dugometražnom animiranom filmu Seljaci, iza koga stoji tim zaslužan za zapaženi film S ljubavlju, Vinsent… Pa da krenemo…

Kako si se od glume ipak opredelila za produkciju?

Pretpostavljam da potreba da se integriše veći sadržaj i održi kontinuitet stvaranja opredeli pojedince da realizuju sopstvene projekte.

Da li je možda došlo do zamora materijala kad je ono što gluma sa sobom nužno nosi u pitanju?

Rekla bih da je to individualno. Intuitivno sam zauzela poziciju na kojoj sam smatrala da mogu najviše da doprinesem.

U slučaju filma Domovine, nedavno nagrađenog na Festivalu autorskog filma u Beogradu, došlo je do spoja ta dva kraka tvoje karijere?

Ideja da se pojavim u Domovinama došla je iz Maksine (Jelene Maksimović) i moje bliskosti i osećanja da delimo isti kontekst. Ne bih to nazvala glumačkom interpretacijom, za mene je to prisustvo svega onoga o čemu smo razgovarale i o čemu smo razmišljale.

U kom pravcu treba tražiti suštinu i osobenost tog vašeg filma?

Sećanja rediteljke Jelene Maksimović na priče njene bake koja je veoma mlada izbegla iz svog sela tokom Grčkog građanskog rata predstavljala su polazište. Sam proces stvaranja filma je ključ za njegovo razumevanje: otišli smo u selo Agios Athanasios na Kajmakčalanu u kome se pored ruševina partizanskih kuća nalazi novoizgrađeni ski-centar. Izbegavajući faktografiju pustili smo da nas ljudi koji sada žive tamo, pejzaži i životinje na koje smo naišli, približe nečemu što bi bili koreni i okosnica identiteta. Domovine su nastale iz slobode prepuštanja atmosferi i prostoru, sećanjima i usmenim predanjima drugih koji su nas oblikovali. Tu pre svega mislim na žensku liniju nasleđa, gde ste tokom odrastanja izgrađeni na njihovom narativu. U Jeleninom i mom slučaju to je snažna zaostavština kolektiviteta i ideja borbe za slobodu i jednakost. Domovine su omaž svim hrabrim ženama koje su nas sačinile.

Radiš i na izrazito zanimljivom panevropskom projektu animiranog filma Seljaci. Kako je došlo do tog angažmana i šta sada možemo da znamo o tom budućem filmu?

Autorski i producentski tim filma Loving, Vincent (S ljubavlju, Vinsent) obratio se Digitalkraft-u u želji za saradnjom na novom filmu Seljaci koji nastaje u istoj tehnici rukom slikane animacije kao i prethodni film. I ovog puta biće angažovano oko 150 slikara koji će tokom dve godine naslikati preko 65.000 slika tehnikom ulje na platnu. Srpski tim će činiti oko 15 umetnika, dok će Digitalkraft s Ivanom Pribićevićem i Anom Pakljanac biti na čelu VFX sektora. Projekat je podržao Filmski centar Srbije i u ovom trenutku predstavlja jednu od najkompleksnijih koprodukcija na našim prostorima. Scenario za Seljake nastao je kao adaptacija istoimenog romana poljskog nobelovca Vladislava Rejmonta, dok režiju ponovo potpisuje Dorota Kobjela.

Nakon njenog ostvarenja Vetar, i na filmu U slavu ljubavi si sarađivala sa rediteljkom Tamarom Drakulić. Kako izgleda vaša producentsko-rediteljska sinergija?

U Tamarinom radu je karakteristično odlaženje van granica zemlje da bi se napravio film. Sa U slavu ljubavi proveli smo dva meseca u centralnom Meksiku u izolovanom selu udaljenom nekoliko sati vožnje od prvog urbanijeg mesta.

Susret s tim prostorima i njihovo predstavljanje kroz posebnu autorsku vizuru do te mere je intenzivno, da je rad na projektu učinio da smo se vratili drugačiji odande, dok je nastavak montaže u Beogradu stvorio dubok osećaj kao da nikad nismo ni napustili Potrero. Mene je to iskustvo vrlo odredilo. Konekcija koju Tamara napravi s ljudima je neprocenjiva u ovom poslu, i onda ti samo svedočiš tom prisnom odnosu i uzajamnoj potrebi. I Vetar i U slavu ljubavi su nastali iz te ljubavi, nastavljajući kroz sebe tu nit intimnosti.

S druge strane, sve češće radiš i sa mlađim crnogorskim rediteljima, kako je došlo do toga i šta je tu specifično?

Saradnju s Meander Filmom koju su osnovali Dušan Kasalica i Ivan Salatić započela sam na Salatićevom prvom dugometražnom igranom filmu Ti imaš noć. Odmah zatim smo ušli u snimanje Kasalicine Elegije lovora čiju premijeru očekujemo na nekom od narednih festivala. Trenutno razvijamo drugi Ivanov film Otapanje vladara. Ideja osnivanja producentske kuće koja se isključivo bavi radom dva autora obezbeđuje dinamiku u kojoj reditelji u nekom zdravom vremenskom periodu mogu da snime svoje filmove.

Osim toga, radila si na dokumentarnim Gastarbajterskim pričama Mladena Đorđevića, koji je stigao i pred televizijsku publiku. Kako je izgledao rad u tim ipak prilično atipičnim okolnostima?

Bio je to izuzetan Mladenov poduhvat. Snimanje je obuhvatilo preko sto snimajućih dana u Beču i mestima širom Srbije. S velikim brojem aktera zasnovan je veoma blizak odnos što je ponudilo neverovatnu građu za film i televizijsku seriju koju je trebalo vešto strukturisati. Na granici između dokumentarizma i fikcije ono što Mladen u svakom svom filmu iznova potvrđuje jeste da je u pitanju autor koji s velikom pažnjom raščlanjuje i upušta se u živote svojih protagonista u apsurdnim i teškim situacijama modernog društva.

U tom smislu gledano, da li već imaš svoj okvirni skup omiljenih autora i saradnika?

Pored svih imena već pomenutih u ovom intervjuu, tu su i direktori fotografije i reditelji Ivan Marković, Dušan Grubin i Igor Đorđević. Zatim dizajner zvuka Jakov Munižaba. Sa scenaristkinjom Stašom Bajac pripremamo njen prvi kratki igrani film Maroko čemu se posebno radujem. Skupu omiljenih pripada i Stefan Malešević s dokumentarcem o Bektaši dervišima u Makedoniji. Tokom godina na različitim projektima spontano se formirala grupa koja deli sličan odnos prema tome šta savremeni film treba da predstavlja i mislim da je to ono što nas ujedinjuje.

Reklo bi se da su ti pri srcu manji, a zahtevniji nižebudžetski projekti. Da li je ta ocena ispravna?

U nameri da stvorimo filmove radili smo u različitim okolnostima. Mogli bismo da diskutujemo o tome šta znači zahtevan film, jer je moje iskustvo pokazalo da su naši projekti bili na najznačajnijim filmskim platformama a zatim i u takmičarskim selekcijama najrelevantnijih filmskih festivala i kao takvi obišli svet. Imajte u vidu da sam do sada radila većinom debitantske filmove, pa je prirodno da su ti projekti rađeni s manjim budžetima. Srećom, nastavljam uspešnu saradnju s rediteljima i u planu su filmovi koji i u kreativnom i u finansijskom smislu predstavljaju iskorak i traže kompleksniji pristup, pa smo svi veoma uzbuđeni zbog toga.

Da li si već došla do one često snevane tačke gde jedan zapažen angažman dovodi do narednog/novog? Da li je tako nešto uopšte moguće na ovim prostorima i u našim kinematografskim okolnostima? I, šta je ono što te sigurno čeka u nekoj doglednoj budućnosti?

Izuzetno sam ponosna i zahvalna na svemu što smo stvorili. U tom smislu, neodvojivo posmatram sebe u odnosu na ljude s kojima radim. Projekti, ideje, postoje za narednih nekoliko godina, i najveći je izazov omogućiti prostor i stvoriti uslove da autori i saradnici u budućnosti stvore svoje najbolje filmove bez većih pauza.

Autor naslovne fotografije: Goran Jeftić