“Umetnost je da pustiš srce da radi umesto tebe”: Lepi za City Magazine o uspesima, životu na margini, Pikasu i Evroviziji

Redžep Redžepović Lepi je estradni umetnik koji je privukao veliku pažnju javnosti nakon nedavnog beogradskog nastupa.

U prvom delu razgovora za City Magazine, govorio je o svojoj poeziji, nastanku pesme “Iza oblaka”, kao i utiscima sa nastupa u Zappa Bazi.

U drugom delu razgovora pročitajte na čemu Lepi bazira svoju životnu filozofiju, da li shodno njoj vaspitava I svog sina.

Pročitajte i kako Lepi, čiji su životni postupci sabrani u onoj “Sam pao sam se ubio” poima uspeh, da li bi ikada išao na Evroviziju, kao I da li će biti saradnje sa hrvatskim bendom “Brkovi”. Takođe, Lepi je eksluzivno za čitaoce City Magazine odrecitovao nikad objavljene stihove pesme koju je posvetio svojoj nani.

A prva verzija spota za „Iza oblaka“ – kako je izgledalo snimanje? Je l’ tvoja ideja?

Ideja je vrlo prosta. Nisam imao novca. Uradio sam pesmu, snimio. Uvek za sebe kažem da sam majstor improvizacije. Navikao sam da nikada ništa nemam i to malo što imam gledam da iskoristim na najbolji mogući način. Tako je bilo i sa tim spotom. Uložio sam 10 ili 12 evra. Kupio sam onu ćosku, green screen. Postavio je na zidu, napravio nešto kao frizerski salon. Bili blokovi, malter, lopate. Nabio sam se u tom ćošku.

Kameraman mi je bio jedan prijatelj, radio je za televiziju Pazar TV, zove se Aladin. Na prijateljskoj osnovi mi je rekao da će to završiti. Imao je kameru, postavio ju je. Ja sam igrao. Sećam se – kad malo jače lupim nogom, digla bi se prašina. Ne možemo da snimamo minut-dva dok se ne smiri prašina. Sve je nula. I dan-danas, nikada… Svaka čast svakome, gledao sam neki spot juče – skupi auti… Ja reklamiram svoje pesme, koje su izašle iz moje duše – to mi je u prvom planu.

Lepi – Iza oblaka (prva verzija spota)

Sedimo za ovim stolom, možemo da tim telefonom snimimo spot i pustiš ga na internet. Ja ništa nemam protiv toga. E već kad je onako malo „nabudžen“ spot, kad su tu automobili, neke curice – sve je to lepo, ali svakog čoveka to vuče u neku drugu stranu. Ako neko gleda moj spot – on je tu zbog te pesme. To je moja pretpostavka. Da dajem 10–12 hiljada evra za neki spot gde bi oni gurali svoje ideje… Ma ne, čoveče. Hajde, slikaj. Izađem na prvu, gotova priča, idemo kući, hajde da popijemo kaficu.

Akcenat bacam najviše na pesmu, stihove, melodiju i aranžman – i naravno, kako ću ja to otpevati. Da li će neko to gledati ili neće – mislim da pesme nisu za gledanje, nego za slušanje. Nešto što polako i tajno treba da uđe u svačije uši i da bar pomalo udara u srce, da zagolica svakoga čoveka. Kada već uđe u srce – to je veliki uspeh.

Tvoj stil pevanja je nesvakidašnji. Imaš li uzore u muzici?

Nisam, nikada. Ja radim kako mislim. Baš me briga. Koliko puta čovek peva i to se toliko… Vidim i po Beogradu – trude se da dosegnu neku perfekciju. Ja sam perfekcionista u svom poslu koji sam radio – građevina. Tu gledam svaki milimetar. A pesma je za mene umetnost. Pikaso nikada ne bi bio Pikaso da je slikao klasične slike. Ti vidiš – imaš bradu, zgodan si momak – i on treba da te naslika tako i postane genije? Ne. On naslika iskrivljeno – svojim stilom. I to pobeđuje. A umetnost nikada nije i ne može biti savršena. A sada, mislim, čovek može svašta da nazove umetnošću. Umetnost je da pustiš srce da radi umesto tebe. Ne glavu. Ne računjanje. Dođe deset ljudi da snima spot. A šta si ti uradio? Ti si pravio film. Nisi napisao spot.

To je, čini mi se, nekada dobra životna filozofija, što kažu “sam pao, sam se ubio”, ali da li čovek nekad nagrabusi zbog takvog razmišljanja?

Meni nikada nije bilo dovoljno. Zbog svojih stavova sam uvek bio na margini. Ja cenim – svako ima pravo da razmišlja i radi kako misli. Najbolje sam davao od sebe kako sam mogao. E sad, rezultati su kakvi su, promašaja u životu – previše.

Jesi li učio nešto iz promašaja?

Svaki promašaj je za mene jedna velika knjiga. Ja sam, zapravo, ovakav kakav sam jer sam iz svakog promašaja nešto naučio. Pravimo ovaj sto – on košta pet evra, potrošio sam materijala, pa ću leći da spavam i razmišljati da li mogu da ga napravim za četiri evra i da li umesto za osam mogu da ga završim za pet sati. Adekvatno treniraš svoj mozak. A samo sedeti i čitati knjigu – nisam baš pristalica toga. Iz knjige može nešto lepo da se nauči, ali to je opet neka druga tematika, gde ne može nešto baš da se nauči kao treniranjem svoga mozga.

Ali da li bi sinu svom preporučio da više sluša sebe ili druge? Ili možda balans ta dva da nađe?

Nema tu balansa – ili sebe slušaš, ili propadaš. Jer mnogo ljudi… Eto, vidiš, poznajem mnogo ljudi koji su na ovaj način otišli onamo ili ovamo, ili su u zatvoru – ali to su njihove odluke. Govorim samo za sebe: bilo koji poraz da sam napravio je boleo – ali mnogo je manje bolelo jer su to bile moje odluke. Da me je neko nagovorio na nešto, rekao bih da više nisam sposoban. Ne želim da slušam nikog – ne jer sam nešto ekstra, nego jednostavno sam takav. Od malena nikada nisam mogao da slušam neke „veće“ ljude, da ih tako nazovem. Svi su isti – dete od tri godine poštujem, čoveka od sedamdeset godina – ja ga poštujem. Apsolutno nebitno ko je i šta je.

Misliš li da si, i nakon Zappe i ovolike medijske pojavnosti, i dalje na margini?

Mislim. Moram ti priznati da mi se događaju lepe stvari u poslednje vreme i to mi je jako drago. A sad da nešto… Pojma nemam. Ima i… Nekada sam napisao neke stihove: „Pusti vreme da učini svoje“ – neka, videćemo kuda će i kako će.

Imaš li osećaj da je „Iza oblaka“ natkrila druge pesme? Imaš li neku pesmu za koju misliš da nije toliko popularna koliko „Iza oblaka“, a za koju ti je krivo?

To je, takođe, pesma „Zona sumraka“, gde ja u drugoj strofi malo i rokerski pevam. Ima i balada „Slatke želje“: „Slatke želje mi se bude, traže ove noći lude, tvoj nebeski glas…“ Mnogo lepa pesma. Mislim da su te dve-tri pesme zapostavljene, ali naće će svoj put – možda malo kasne, ali naći će se.

Druga pesma koja je možda u rangu sa „Iza oblaka“ je ona „Skloni mi se s puta, mala“. Po temi deluje mi da je drugačija – „Iza oblaka“ je elegična, ti tuguješ. Ovde verovatno isto tuguješ, ali od osobe preko puta sebe tražiš da ti se skloni. Kako je nastala?

Ja sam puno puta u životu bio prevaren. Sve što radim – išao sam srcem. Šta je ta devojka radila – nikada me nije zanimalo. Od tog momenta otkad smo zajedno – hajde da pokušamo. I pokušavao sam da ih usmerim na neki pravi put – moj neki zamišljeni pravi put. Nisam uspevao nikada. I onda nastaje to – „Skloni mi se s puta, mala“. Dao sam sve od sebe, nema više šta. To su moje reči: „Našoj sreći sad je kraj, odlazim od tebe, ali stvarno te volim, znam.“ Ima i onaj stih: „Rukom nebom da dohvatiš.“ Znači – sve ću da ti dam u životu. I sve sam ti dao. Ali – ne biva. Žao mi je.

Šta više boli – kada osoba preko puta nije sposobna za normalan odnos, ili kada ti nešto pogrešiš?

Ja sam grešio mnogo. Niko, najiskrenije, ne pravi greške namerno. Meni to „izvini“, da zagrlim nekog, da mu se izvinim – meni to nikada nije predstavljalo problem. Dešavalo se nekada, pet-šest puta s nekim drugarima, pa se ne vidimo po pet-šest dana – ja ih zovem i kažem: „Izvini.“ On kaže: „Daj, bre, čoveče, zaboravi to. Juče si mi se izvinio. Idemo dalje, pričaj mi nešto.“ To je tako. To mene boli. E sad – ta druga strana… Kako šta. Ja sam to već u pesmama opisao.

Šta možemo očekivati u budućnosti? Izašla je slika sa Šemsom iz Brkova.

Planiramo, videćemo. Neka sada ostane tajna, jer sam uradio par pesama, pa sad imam nešto oko spotova. Voleo bih i te spotove da ja opet budem režiser. I sad je to neka kvazi-borba među nama. Ja ću ovako, ja ću onako, svi mi predlažu – ne znam ni ja šta. Nisam ja za to. Ja sam, da nazovem to opet kolokvijalno – ja sam za umetnost. Šta će meni da mi ti nešto budžiš? Tu je nastao neki mali – ne raskol – nego zastoj, hajde da vidimo kako ćemo, šta ćemo. Ipak sam na kraju ja taj koji iznosi sve to i ne želim da idem u te druge sfere visokobudžetnih i skupih spotova. Nisam za to.

Jeste li sa Brkovima snimali?

Sa njima sam se samo video. Šta će biti iz toga – videćemo.

Da li bi se možda kandidovao da ideš na Evroviziju?

Ne, ne. Ja sam ovako… Evrovizija je već neko takmičenje, dokazivanje, novac, organizacija. Ja sam čovek – daj mi sad mikrofon, jedan-dva-tri, raspali ga. Ta spremanja, budženja – svaka čast, ima ljudi za to. Ja nisam za to. Ja sam za sebe. Ako neko hoće da me sluša – dobrodošao. „Welcome to club.“ Ako neko želi veće tu je Evrovizija, ali to već ne bih bio ja.

Samo mi se nameće pitanje – kako poimaš uspeh onda?

Najveći uspeh je da ti i ja sada sedimo ovde, da na miru ujutru popijem kafu. Dešavalo se i ovde da dođu ljudi, pričaju o automobilima, felnama – ne mogu ja sa takvima. Svaka njima čast. Pričaj mi nešto o umetnosti. Gađaj me tvojim pesmama, ja ću te gađati svojim pesmama. Razumeš? Ili da ćutimo, čoveče. Da pijemo kafu, da miriše ovako. Zapalimo cigaru, sve se dimi oko nas – mi uživamo. To je život za mene. A ono – patike kupio… Šta to mene briga? Baš me briga. Ceo život sam išao bos. To je za mene nula. Ne predstavlja mi materija ništa. Ja sam u životu puno radio da bih nešto stekao – i to je samo moje, zbog prevelikog rada. A opet, rad sa druge strane je bežanje od moje stvarnosti. Kada se umorim, ne mogu da razmišljam ništa. Čim se umorim – ja sam prazan i odmah zaspim.

A u sferi muzike – uspeh je šta?

Uspeh je, recimo, to mi uvek kaže i moja žena. I sada – ovaj nastup kada je gledala – kaže: „Čoveče, ti kad si na sceni, ti se promeniš.“ To je tačno. Kada sam na sceni, to više nisam ja. Nešto me vuče. Uspeh je to kada čovek doživi ovacije, skandiranje. To je uspeh. I da čuje da iz svačijih usta pesma. Ja sam na bini, vidim – svako ponavlja reči moje pesme. To više nije moja pesma – to je naša pesma. I oni je shvataju na svoj način. To je za mene uspeh. Moja pesma, koja je izašla iz ovog malog srca, iz moje duše – kakva je, takva je – kad vidiš ljude kako otvaraju usta… Ne čujem ih baš od zvučnika, ali otvaraju usta – o, Bože, to više nije moje. To je naše.

Živiš u Sarajevu. Zašto baš Sarajevo?

Po meni, iskreno da ti kažem – prošao sam mnogo. Nema države gde nisam bio. Sarajevo ima sve. Sedimo ovde – vidiš katedralu, crkvu, džamiju – tamo ti je sinagoga. Sve to na nekih 300–400 metara. Prođeš ovuda – hodža uči ezan, crkvena zvona, katedrala isto. To je doživljaj koji nijedan režiser ne može da napravi. Sam taj prolazak kroz ovaj grad.

Imaš li dogovorene nastupe?

Biće objavljeno. Napravio sam pauzu, jer i kada sam bio u Zappi, imao sam jaku temperaturu noć pre. To veče nastupa sam se preznojio mnogo, nešto nije bilo baš dobro. Nadam se da ću sutra uspeti da snimam. Danas mi se čini da je to to, ali sačekaćemo sutra. Kada izdam prvu pesmu i kada krenem – idemo da pevamo. Videćemo hoće li neko slušati ili neće.

Možemo li za kraj da dobijemo stih neke pesme koja ti je draga, a nisi stigao da je snimiš?

Hoćeš stih? Hajde, izrecitovaću ti pesmu:

„Kroz prepusta polja i oblake tame,
da li to kroz maštu ili u svom snu
sanjam svoju staru uplakanu nanu
kako leži mirno, na minderluku starom.
Prekrštenih ruku, posedele kose,
govoreći tiho:
‘Ah, moj sine, moj jedini sine,
čuvaj mi se ljudi koji lepo zbore,
lepo zbore, a nedela rade.
Čuvaj mi se, sine.’
Prođe otad mnogo leta…”

I tako dalje, i tako dalje. Boli.

Kako se zove?

„Majka.“