Redžep Redžepović Lepi o poeziji, “Iza oblaka”, odrastanju: “Neka vaša deca nikad ne budu sama kao što sam bio ja“

Bio vam simpatičan ili ne, Redžep Redžepović Lepi avangarda je srpske i regionalne estrade.

Redžep Redžepović pesmu “Iza oblaka”, koja vam je u prethodnom periodu makar jednom iskočila na društvenim mrežama, snimio je pre 13 godina. Do skoro su mnogi, kako to i sam Lepi priznaje u svojim javnim nastupima, na nju gledali posprdno.

Neki verovatno je i dalje tako posmatraju, zbog niskobudžetnog spota i Redžepovog autentičnog načina pevanja, ali njemu to ne smeta. Doživeo je poslednjih mesec-dva svojih “pet minuta”, sve zbog koncerta koji je nedavno imao u beogradskom lokalu Zappa Baza na “poselu” gde su nastupali i druge njegove kolege. No, najveću pažnju privukao je upravo njegov nastup.

Na to je gotovo pa sigurno uticala I teška životna priča, koju je Redžep skoro ponovo izneo u podkastu bosansko-hercegovačkog kolege Lake.

Odrastao bez majke i oca, sa babom i dedom koji ga je do 16 godine šišao na ćelavo, dok se Lepi nije pobunio i odlučio da pušta prepoznatljivu dugu kosu. U Nemačkoj, gde je radio na baušteli, tačnije u poljskom WC-u, napisao je stihove “Iza oblaka”, pesmu nastalu iz bola za bivšom ljubavi, njegovom Nemicom, sa kojom ima jedno dete.

Pesme piše od malena, jer nije imao sa kome da se poveri, a ta usamljenost i teško odrastanje verovatno su ga formirale u čoveka koji o svim svojim životnim i pre svega ljubavnim promašajima priča vrlo smireno i pomireno.

Lepog smo našli u jednom kafiću u Sarajevu u kojem voli da sedi, pije kafu i puši u tišini. Za stolom za kojim je sedeo u beloj košulji i gledao kroz izlog na tržnicu, nastane i poneka pesma. U životu se vodi onom “Sam pao – sam se ubio”, priznaje da promašaji bole, da poklekne, ali da ona život ide dalje. Tražio nam je da mu ne persiramo, a u ovom delu intervjua, dijalog smo pre svega vodili o utiscima iz Zappa Baze, njegovoj poeziji, odrastanju, sažaljenju, pesmi “Iza oblaka”, a Lepi odgovara i kako se kod njega rodila ljubav prema muzici.

Vojin Radovanović i Lepi sreli su se u Sarajevu, gde je i urađen ovaj intervju, foto: Vojin Radovanović

Nedavno si nastupao u Beogradu na nesvakidašnjem poselu u Zappa Bazi. Kakve utiske nosiš sa nastupa?

Utisci su prelepi. Prvenstveno, kada su me pozvali i rekli mi da je to Zappa Baza, ja sam proveravao na internetu i video da je to čistokrvno rokersko mesto. Osetio sam stvarno želju da se tamo pojavim, da iskušam, isprobam to, jer u principu — koliko godina ja to radim, od samog početka i dan-danas — sve mi više rokera prilazi da se slika sa mnom. Ima taj neki nespojivi spoj između mene i te rok muzike. Sada ćemo videti… Malopre sam ti rekao da sam već uradio nešto u tom rokerskom stilu, videćemo kako će ispasti.

*Ljudi su ti skandirali, i komentari nakon toga su da si, nakon toliko godina, doživeo svojih pet minuta. Jesi li saglasan sa time?

Jesam, jesam. Iskreno da kažem, zahvaljujem se svim ljudima koji su došli na taj koncert, da podrže, da se veselimo. Gde god sam gostovao, govorio sam: „Dođite, biće ludo i nezaboravno“ — a to se tu i potvrdilo.

Jesi li očekivao toliku podršku?

Iskreno, nisam. Najiskrenije. Rekoh — eto, to je taj rokerski klub, malo ću ja tu biti, malo ću prošetati. Ali kada sam otišao tamo u Beograd, odmah mi je rečeno: „Karte su rasprodate“, što je meni bilo čudno. Posle su mi rekli da su tapkaroši kupili stotinjak karata, ili kako već, i po pet puta većoj ceni su ih prodavali. Došao sam onako, malo zbunjen, šta je ovo, šta se dešava? Dok nisam ušao u Zappu, onda su dolazili da se slikaju. Mislio sam: sve će to nekako proći, ta euforija… Ali tek kada sam izašao na binu, ja sam sabrao dva i dva i video šta se ustvari dešava.

“Nijedno dete nema cenu“

Najšira masa se tek sada upoznala sa tvojom biografijom i pričom. Neki pišu da su tek sada saznali da se zoveš Redžep Redžepović. Imam osećaj da provejava doza sažaljenja zbog tvoje životne priče, pa da se iz toga rađa podrška. Je l’ ti smeta to?

Ne smeta mi ništa. Ja sam tu da ispričam svoju priču i događanja, nekadašnja i sadašnja. A sada je na onima koji slušaju da zaključe šta je i kako je to — da li se sažaljevaju, da li je neko saglasan sa mnom u nekim stvarima. Ustvari, to pričam najviše jer mnogo mladih parova sada ima decu. Neka im moja priča bude iskustvo — šta da naprave u životu normalno. Ljudi ne mogu ceo život biti zajedno, to razumem, ali da to dete ili deca nikada ne budu sama, kao što sam ja bio — to je u najmanju ruku tragično. Ništa više. Imam i ja decu, nisu sva sa mnom, ali kada bih osetio da se nešto dešava, takav sam čovek, znam šta bih uradio. Nijedno dete nema cenu.

Misliš li da te je takvo odrastanje očvrsnulo? Jer kada pričaš o teškim trenucima, ti to iznosiš s pomirenošću.

Šta sam ja mogao? Ništa nisam mogao. Kada si dečkić, ti osećaš da se daviš u velikom jezeru u kome nema nikoga oko tebe. Imaš dve ruke, dve noge, mašeš, dozivaš. Niko se ne osvrće, i ti toneš. U tim momentima ne možeš da uradiš ništa.

Misliš li da te je naučilo da se boriš u životu, da ne odustaješ? Ti kažeš: „Imao sam mnogo promašaja.“ Neki pokleknu već posle prvog…

I ja sam puno puta poklekao. To je istina i suština. Recimo, mnogo ljudi sa kojima sam pričao kažu: „Meni se to desilo, ja sam ustao, obrisao pantalone i nastavio.“ Ja nisam. Svaki taj gaf sam proživljavao vrlo tragično i trebalo mi je dosta vremena da se od toga oporavim pre nego što ustanem. Normalno, kada ustaneš — sve to ide… Mislim da je ipak sve to negde programirano, da tu nema nekog posebnog uticaja. Naše je da samo otvaramo usta i otvaramo oči.

Misliš — religijski programirano ili sudbinski?

I jedno i drugo.

Kaže da ga samo njegova sveska sa pesmama nikada nije izdala, foto: Vojin Radovanović

Od malena pišeš poeziju, šta te je navelo na to?

Nisam imao – to se dešavalo s razlogom – osobu kojoj mogu da se poverim, da ispričam bilo šta. Našao sam jednu svesku iz petog razreda i počeo sam da u tu svesku pišem, ne samo pesme, nego i svoja osećanja. To je bio moj prijatelj i znao sam da me nikada neće izdati. I nikada me nije izdala, iako su me mnogi ljudi prodali baš jeftino, a ta sveska me je trpela u svakom pogledu – i kada sam srećan i kada sam tužan.

Jesi li čitao poeziju ili ti je to samo bio način da izbaciš nešto iz sebe?

Nikada nisam čitao poeziju. To je čudno kod mene – dobijem i danas neku inspiraciju da napišem neku pesmu. I ovde sam napisao par pesama gde sedimo. Sreća je što su ovde strane pesme. Kada je naša muzika, i ja u glavi smišljam tekst, i krene neka naša pesma, odvuče me na neku stranu. I onda se ja zavlačim – ponekad mi treba po nedelju dana da ja to ispravim. Da se vratim na onu moju zamisao. Tako i poeziju nikada nisam čitao. I dan-danas ja stvarno nisam pročitao nijednu… Jedino kada naletim negde na internetu, TikToku, nešto kratko. Da uzmem i da pročitam – ne. Hteo sam da budem sam svoj. Da li je pogrešno? Jeste. Ja sam pogrešio, idemo dalje. Baš me briga. I pesma „Iza oblaka“, ja sam je napisao – ona deluje veselo, ali sam je ja napisao u velikim bolovima. Ja sam čovek koji se lako zaljubi i tada sam se stvarno bio zaljubio, i to me je bolelo mnogo. Po tekstu vidiš kako sam to napisao: „Patim, molim, vreme da tmurno da stane.“ Svi misle da vreme tmurno stane – ne. Ja sam to vreme. Unutrašnjost moja. „Plačem, kunem naše prošle dane“ i tako dalje… „Iza oblaka sunce sjajno sija”, ja ga gledam, to je sadašnjost, a prelazim i u budućnost: „Čija si noćas, čija?“ Čija ćeš da budeš? To me boli.

*Ali to jeste osnova poezije – da čovek iz minus faze podari novi život, napravi neko delo. Kako je došlo do toga da „Iza oblaka“ bude snimljena, ti je nisi napisao s namerom da se snima?
Ostala mi je u sećanju. Imam pesama dosta, ali iskreno da ti kažem – guram i sada samo pesme koje su mi najviše uzdrmale srce. Imam pesmu „Grobar“ – tako se zove. Pre par dana, imam jednu prijateljicu u Hrvatskoj. Dopisujemo se i urađen je aranžman, pa joj pošaljem da čuje. Pitam je kako joj zvuči – ona mi odgovara onako stereotipno: „Dobro, lepo.“ Ne pitam te to, čoveče, nego: „Šta si ti doživela? Je l’ romantično?“ Pa mi kaže: „Ne. Kada je krenula, doživela sam mali strah.“ E, rekoh – bravo! Ali ne sme mali da bude. Moram još da radim, da bude veliki strah. Po meni, to je umetnost – kad izneseš nešto što misliš ili osećaš i preneseš dalje. Kada čovek piše i napravi nešto potpuno suprotno… Uradio sam pesmu „Sarajko“, baš za ovim stolom. Devojka je sela tamo iza tvojih leđa, sa vrata, tu. Razmišljam kako da u taj aranžman utkam ovu čaršiju, miris ćevapa – da li je to moguće? To su sada moje glavne brige.

Kada sam krenuo da snimam, vadio sam pesme iz sveske. Setio si se stare ljubavi, stvarno sam je voleo… U toku snimanja, čovek nikada ne zna šta će i kako će da izađe. Treba da snimiš, da se izmiksa – pa vidiš. Za oko mi je najviše zapalo kada je snimljena „Iza oblaka“. Tu ima onaj mali „zac“ – „Iza oblaka“, ja ne pevam čisto „aaa“. Tako je moglo da se otpeva tako, narodnjački. Poslužio sam se nekom svojom intuicijom. Tu ima mali „zac“ – „Iza obla–ka“. Pa pada. Ali to je stoti deo sekunde. Ne oseća se, ali je totalno drugačije nego da sam otpevao narodnjački.

Kako si odlučio da se baviš muzikom?

Kao dečkić, imao sam osam godina. Deda je kupio radio. Puštao sam, voleo sam uvek narodnu muziku. Bile su emisije „Pozdravi i čestitke“, sat-dva traju emisije… Nije ko sad.
Baba unuku čestita rođendan, brat sestri uz pesmu „Sestra bratu najmilija“…
Tako je. Pored tog radija sam završavao, pevao koliko sam mogao, igrao. Bilo mi je zanimljivo – to je bio neki moj svet.

Nastavak u drugom delu intervjua…