Marija Perović: „Ne pristajem na loše!“

Uskoro će, a nakon izdašnog festivalskog života, na redovan repertoar bioskopa u Srbiji, stići i crnogorski film Grudi rediteljke Marije Perović. Nju znamo i pamtimo po ranijim joj filmovima (Opet pakujemo majmune, Gledaj me), a više o njenom rediteljskom pristupu i stilu, kao i ovom, novom filmu i radu na njemu, te saradnicima u razgovoru koji upravo sledi. 

• Osim medija, koja su osnovne i kjučne razlike između Grudi kao filma i onoga što smo videli u istoimenoj TV seriji?

Emocija i atmosfera, u filmu je drugačija nego u seriji. Film je naravno kraći, sažetiji, pitkiji, zaokruženiji, a to sve proizilazi i iz razlike u formatu, ali izbor da pravimo više dramu, a manje komediju uticao je i na izbor scena koje smo snimali u Hrvatskoj, na tretman likova, i sam kraj… Muzika, koja je drugačija, a kompozitor je isti, izuzetno darovit Nemanja Mosurović, sa kojim radim četvrti put. A muzika, između ostalog pravi atmosferu. Zato je možda u ovom filmu ima više nego u današnjim djelima, pa sam u tom kontekstu ja svjesno konzervativna, i mislim da film ne treba da bude jednostavan, i „suv“ i posmatrački. Ovo je film u kojem akteri učestvuju, i to se jasnije osjeća nego u seriji. A inicijalno ova priča je bila film, čak je jedna verzija filma paralelno montirana sa serijom, i ta je bila svedenija od ove koju ćete vidjeti. Jer bez obzira na možda jednostavniji pristup, svjesno smo odbarali da priča bude i ona filmska o njih troje, četvoro…

• Smeta li Vam marketinški opis Grudi kao filma za žene i/ili koji govori o i koji se obraća prevashodno ženama?

Objasnili su mi da su žene te koje inciraju odlazak u bioskop, pozorište, na putovanje, pa su mi rekli da je u tom kontekstu to dobro. Zanimljivo mi je bilo kako su muškarci reagovali na premijeri u Podgorici (ne govorim o Herceg Novom, Kotbusu, Ulcinju…), rečenicom – „rasplakala si mi ženu , a i ja sam plakao“. A ima i nešto drugo – voljno su se indetifikovali sa tri jaka i plemenita muška lika, uključujući i kriminalca gazdu Gorana, jer su „kul“, nekako su muški na starinski način, ne daju na sebe, ili tako misle, a džentlmeni su. Tako da u Grudima postoji i priča o neodlučnim ženama, i „jednostavnim“ muškarcima. A to bi negdje bila idealna podjela. Gotovo mitska, danas su muškarci često oni koji otvoreno traže više pažnje od žena. I Fuki, i Filip, i Goran, oni ćute i djelaju, od svog su posla.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

•  Kako je krenula i kako je tekla saradnja sa scenaristkinjom Vladislavom Vojnović, da li ćete možda nastaviti saradnju i u doglednoj budućnosti?

Vladislavu znam dugo godina, tako što mi se javila nakon filma Opet pakujemo majmune, i naš i kreativni i ženski, ljudski odnos, prolazio je kroz različite faze. Vladislava je zaslužna za muške likove u scenariju koji je incijalno nastao kao scenario za film prije deset godina. A sada pripemam dva projekta, u različitim fazama pripreme, tako da bih voljela da nam se „profesionalni putevi opet preklope“, ali jedna serija i jedan drugi film u ovom trenutku su nešto o čemu intenzivno mislim. Tako da trenutno radim sa drugim scenaristima i piscima – sa Vesnom Perić, Oljom Knežević, radila sam i sa Majom Todorović, al i na kraju – jako sam srećna što smo nakon četrnaest godina Vladislava i ja uspjele da uradimo Grudi skupa.

• Ako su spoznaje iz domena zdravlja bile inicijalna kapisla za Vaše junakinje u smislu pokreta u pravcu promene ili barem preispitivanja, šta je Vama bio okidač da pokušate i da stvorite baš ovakav film?

Ovo je pitanje koje sam željela… Akcenat je na zdravlju, a ja sam od „ovih modernih“, koji smatraju da je fizičko zdravlje odraz mentalnog. Pasivnost junaka spram sopstvenog života dovela je do trodnevnog susreta u kojem su rekli – DOSTA! na različite načine, i iz njihovih karaktera. Zato nisam željela, i iz procesa u montaži da Anina bolest bude glavni akter filma, to je samo jedna od tri priče, iako bi film o bolesti bio jednostavniji za napraviti – sa više atmosfere, više ćutanja, i manje muzike. Ovo jeste priča o prijateljstvu, nedostatku seksa kao vođenja ljubavi, o odnosu između njih četvoro, u kojem je razumjevanje presudno. Moj incijalni okidač, meni odrasloj u Nikšiću, porjeklom sa Cetinja, školovanoj u Beogradu, sa adresama u Podgorici i Beogradu, je bilo sledeće – jedino što istinski i bezinteresno biramo jesu prijatelji, sve ostalo, i djeca, i partneri, i posao, i život kao takav, jeste splet okolnosti i DNK, kojim smo mi na Balkanu toliko bolesno opterećeni. I bolesni od svega. Zaboravili smo da se „čujemo kao ljudi sa imenima“ – bez prezimena, koji nas uvlače u sve mučne kontekste koje živimo 25, a neko i 30 godina. Nostalgija je bila jedan od okidača, kao fakat koji je makar glavnim junacima pomogao, da se sjete sebe. I meni lično, uz pomoć svih kreativnih saradanika u različitim uzrastima – od 25 do preko 60 godina.

• Recite nam nešto o prilično impresivnom glumačkom ansamblu, kako je tekao odabir, da li je bilo nekih dvoumljenja?

I ja mislim da su oni impresivni…. kada smo kod prezimena – svako od ovih preko 30 izuzetno ostavaren u sredini u kojoj većinski radi. Jedino je Mira Banjac zajednički sadržalac prostora Jugoslavije o kojem govori i ovaj film, kroz prizvuk gimnazijskog okupljanja. Dvoumljenja – pošto su moji, mogu da napišem – Nada Šargin, kao duhovita i puna života. Zorka očajna i bogata beogradska domaćica sa crnogorskim korjenima, a koliko takvih ima, presudila je njena rečenica – „Molim te, ne mogu opet da umirem, patim se… i budem žrtva“, a ja je čula. Marija Škaričić – već je u tom uzrastu, da mogu da napišem jedna od najznačajnijih hrvatskih filmskih glumica, kojoj sam poslala scenario sa rečenicom „Možda nemamo dovoljno novca, i snimamo u Nikšiću“, a ona odgovorila – „Šalji“. Tako je Ana postala udata u Splitu, jer je početkom 90-ih pred rat sve to bilo moguće. I Marija je Ani dala snagu koju nemaju „žene sa tom dijagnozom“, u stilu američkih priča – imate još tri dana da uradite sve ono što ste željeli u životu, a nikada ranije niste. Dubravka, inicijatorka oživljavanja Grudi, i operacije projekta Sise, u jednom dugom noćnom razgovoru u dva ujutro, prvi put žena u svojim godinama na filmu, pa čuje „Kako si ženstvena!“, pa Vojin Ćetković i njegovo pitanje, mjesec dana prije snimanja, „Je l’ mogu ja da budem „lenj“?“. Urbanim rečnikom kazano „sveden“, ali je tačnije „lenj“. I on iz Kruševca, ja iz Nikšića smo savršeno razumjeli šta znači – bivša provincijska propala muška zvijezda koja živi od stare slave, to je to… I Peđa Bjelac kao Englez zatečen u malom gradu u Crnoj Gori, jer je imao svoj projekat kao svi stranci, koji nije ni po jednom planu realizovao, a koga sam zbog privatnih relacija „najmanje hvalila“, ali ga zato svi ostali hvale. A sada odgovor – kako su svi oni rekli DA, onda je i moj zadatak bio veći i beskopromisniji, nećemo brzo, mislićemo, i biće i meni zbog vas važno i iskreno. I to se vratilo. I sa svima iza kamere, i u obradi materijala.

• Kako ste se držali podalje/klonili od otvorenije didaktičnosti, koju priče poput ove u Grudima nekako nužno nose sa sobom?

Ja ne volim didaktične filmove, disperzivna sam u svakodnevici, Vladislava je bila ta koja je u scenariju insitirala na humoru, ja sam se prisjećala konkretnih situacija, neke i pisala, neke su neprevodljive… Štrihom u radu u pretprodukciji, i na setu, izbacivali smo dodatna insistiranja, u montaži za film –  takođe. Dobro je da smo imali opcije. A i sama Anina odluka je antididaktična, i znači – život je naš, jedino ako je dobar. Neću da živim loš život, isto su odlučile i Jelena i Zorka, ali drugim sredstvima… Sama priča je suštinski antididaktična, ona nas direktno „ne podučava“, samo se na životan način osvrće. Ne znam, koliko zbog pakovanja u žanr i strukturu koji je tročinska u filmu, sa duhovitim elementima, i krajnje uslovnim krimi zapletom, ostaje to – Ne pristajem na loše. Jer publika često emotivno reaguje, pa i ljutito, jer na kraju to jeste film o nama.

• Ovih bezmalo dvadesetak godina nakon debija, šta Vam je donela titula prve filmske rediteljke u istoriji crnogorskog filma?

Zgodna pitanja za novinare – još od studija na FDU u Beogradu, a vi sada prizivate rezime… I petnaest je godina, ipak sam žensko, nadam se da ću do jubilarnh 20 snimiti još jedan film, i još jednu seriju, ne zato što sam prva, nego što sam u 47 otkrila da jesam tvrdoglava kao mazga, ali se ipak pokrenem jer nisam magarac, bez obzira na teret. Citiram jednu sagovornicu iz dokumentarnih testimonijala u seriji, ovaj posao volim, jer i dalje učim. I iako marketinški nije pametno da pominjem iskustvo serije. Prva koja je pomalo „nadobudno“ vidjela prvi ispit cetinsjke akademije sa iskustvom beogradskog FDU-a, i zaćutala, kada je prvi put vidjela Dubravku Drakić, Maju Šarenac, Andriju Miloševića, pa kasnije Jelenu Đokić, Vanju Milačić, danas Pavla Popovića, Vuleta Markovića, Emira Ćatovića, Jelenu Đukić, znate koliko ih još ima (pored dušana Kasalice, Ivana Salatića). Pominjem one regionalno prepoznatljive u različitim žanrovima koji su bivši cetinsjki studenti… da ja tako kao prva „udarim ručnu” i pomislim – ima zašto i zbog čega, gdje god da oni sada jesu, šta god da misle o tom prostoru, i koliko god da čujem sada u slengu „Ej, dobri ovi Crnogorci“, pa i od normalnih prijatelja sa običnim zanimanjima… Tako da, što se tiče manjka uslova na samom početku rada, izgledala sam kao neka „budala“ koja misli da je normalno snimiti film u Crnoj Gori. Sa Gledaj me je već bilo lakše, a nakon desetogodišnje „pauze“ došlo se do onog kao i junaci u Grudima – naša srednja generacija (nas troje, četvoro) nije ni za nacionalne nagrade, jer ima starijih i „većih”, ipak je to Crna Gora, a prvoborci smo u nečemu što jeste rezultat novog crnogorskog filma, i današnjeg Filmskog Centra Crne Gore, koji je uspješan i izvan granica Crne Gore.

• Ako u ovom trenutku nije prerano za razgovor i na teme, na čemu filmskom trenutno radite, kujete li neke izvodljive filmske planove već sada?

Grudi su za mene davno gotove, ali morate da ih pazite – jer ko će ako nećete vi, k’o balkanske majke djecu… Tako da novi projekti na kojim radim „trpe“ zbog Grudi. Već sam priznala da sam disperzivna – čitam 3 knjige, kuvam i spremam krevet, tako da sada radim na krimi-dramskoj seriji sa Oljom Knežević i Vesnom Perić, i kada smo kod izvodljivosti, prvo tražimo regionalna, pa onda crnogorska sredstva. I opet čujem – koliko je pametno da to radim? Vesna Perić ima svoj scenario u kojem sam se ja kao rediteljka prepoznala, sa kojim apliciramo na srpski fond, jer je to priča iz velikog grada, ma koliko intimna, nadam se da je zbog svih onih „izvodljivosti“ ipak nećemo seliti u Crnoj Gori, a i možda je i red je da u gradu u kojem djelimično živim i režiram nakon studentskih filmova. Jer je ta priča uvjerljiva samo ako je beogradska, i postoji jedan završen projekat koji se sredstvima koja je uslovno dobio postao neizvodljiv, a od kojeg zbog onog „magarastog“ u meni neću odustati; u pitanju je epoha locirana u Herceg Novi, a jugoslovenska… Ali, on zaista čeka uslove, ili ozbiljnih više producenata. A dok sa tremom čekam premijeru Grudi u Beogradu, 5. februara i bioskopski život filma, potom apliciramo na seks trafiking crnogorsku priču, to je pomenuta krimi dramska serija, a za aplikaciju rok je kratak. I zahvaljujem se saradnicama na strpljenju i podršci. To je lijepo kada radite sa ženama. I u tom smislu, u kontekstu Grudi, i prethodna tri projekta, znam da će i u četvrtom biti Dubravka, nadam se i kao producentkinja. Nek bira od pomenuta tri…