Miloš Lazić svakog dana bira muziku za vas, a jednu pesmu sam pevuši. Evo koju

Nemam običaj da pijem kafu pre doručka, ali zato pre svega uključim net na telefonu i proveravam da li mi je neko pisao preko noći. Obično sve poruke stignu dok se tuširam, pa često i ne konstatujem dok ne pogledam u telefon… i vidim da opet moram da trčim na prevoz! I to je jedini „stres” u toku radnog dana, jer se ostalo svede na posao. Kao i većina Srba – ne volim svoj posao. Ali zato, kao ogromna manjina Srba – obožavam ga!

Obično kažu da radio služi da bi u njemu radili ružni ljudi koji lepo pričaju. I to je stvarno tako. Dok ne vidiš koliko su nam lepe koleginice. Profesija novinara važi za jednu od pet najstresnijih na svetu. Možda u nekoj drugoj grani, jer posao u kom ti je zadatak da širiš pozitivnu energiju i puštaš najbolju domaću muziku ne može biti stresan. Osećaj je kao da si na godišnjem odmoru. A kada se upali mikrofon i uđem u program na mom Naxi radiju – telom sam u studiju, ali mislima pored slušaoca. U njegovoj kancelariji, na suvozačevom mestu, pored njega na autobuskoj stanici, sa njim u šetnji.

Ne postoji bolji način za prikupljanje novih tema, fora i fazona od okupljanja sa dragim ljudima posle posla! Zna to okupljanje vala i da se zalije… I svaki dan je dan za sebe – jer radio ne poznaje fenomen „dana mrmota”.

Šta te je motivisalo da se prijaviš na konkurs Jelen piva i učestvuješ u reklami?

Još kao klinac sam obožavao reklame! Znao sam ih sve i ponavljao tekstove uz glas sa TV-a ili radija… Kasnije sam počeo i da ih pišem za radio… A konkurs za Jelen zvezdu mi je privukao pažnju zato što je već zarazna pesma mogla da se ispriča na drugačiji način. Odmah sam imao sliku toga kako bi reklama zvučala i izgledala da je umesto pesme bila poezija i jednostavno sam morao opet malo da se poigram. Naravno da sam u konkursu video i šansu da ostvarim jedan od dečačkih snova – da se nađem u nekoj televizijskoj reklami.

Kako je bilo na snimanju?

Nešto mi je delovalo čudno pre samog snimanja, jer sam prethodne noći spavao kao beba. Obično znam da ne zaspim od previše uzbuđenja, ali ovde sam rešio da se prepustim trenutku i da ostavim sva maštanja za set.

Mislim da sam jedini od ljudi iz reklame nosio pun kofer stvari! Imao sam ulogu japi direktora, ali nismo mogli da odaberemo odevnu kombinaciju, pa sam poneo sve kravate, košulje i džempere iz plakara. Izgledalo je kao da se useljavam u reklamu.

Sve je trajalo nešto više od dva sata, a u 95% scena sam bio bos. Kada smo završili poslednji kadar, svi onako umorni i iscrpljeni, prva pomisao je bila: „Pa ja bih ovo radio do kraja života!!!” Tako da je prvo iskustvo snimanja reklame za TV bilo više nego dobro. Premalo da bude jedini put.