Miodrag Dragičević: Danas se borimo da budemo slobodni

Za naslovnu ulogu u predstavi Kaspar, koja je nedavno premijerno izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, glumac Miodrag Dragičević dobio je početkom aprila, na Dan pozorišta, četiri nagrade. O zahtevnoj i izazovnoj ulozi, i zanimljivom procesu rada na predstavi Kaspar, o svom dosadašnjem pozorišnom putu, televizijskim ulogama, glumačkoj kondiciji, serijama koje se uskoro očekuju, Miodrag Dragičević govori za City Magazine.

Koliko ti znače nagrade koje si nedavno dobio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu?

Mnogo mi znače – one su meni samom dokaz da sam radio dobar posao, da sam bio usredsređen. Od prvog trenutka kad sam pozvan da radim u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sa Egonom Savinom u predstavi Pod žrvnjem, i ceo taj razvojni put do Kaspara, sve te neke predstave između su dokaz da sam bio fokusiran, i da sam davao sve od sebe. Drago mi je da su i oni to videli u pozorištu, i da su me nagradili, da su nagradili moj trud.

Ti si prvi laureat novoustanovljene nagrade „Nebojša Glogovac”. Koliko ti znači ta nagrada?

Sigurno da mnogo znači. Posebno znači nagrada koja nosi ime takvog jednog čoveka koji se toliko davao na sceni, i odisao neverovatnom energijom. U JDP-u se još uvek oseća njegov duh, kao da je tu, kao da je njegova energija ostala. On je odisao snagom, i neposrednošću, šarmom, bio je nenametljiv, a opet je tu, i vodi celu priču. Tako da mi vrlo znači nagrada. Nismo imali priliku da završimo tu peticu (serija Pet, u kojoj su zajedno igrali), i kao da su zvezde udesile da se negde nas dvojica ponovo susretnemo. Drago mi je da se tako potrefilo da sam ja prvi primio tu nagradu.

Gledao sam njegove predstave. Taj Hadersfild, to je magično. Isto i Bure baruta, Italijanska noć, Hamlet. On je to pričao u intervjuima – to je ta neka veza sa nekim višim silama koja se događa samo u pozorištu. Sviđa mi se i to što se nije štedeo nimalo – čovek izvadi džigericu na scenu, i kaže – evo.

Kako je izgledao rad na predstavi Kaspar, u kojoj tumačiš naslovnu ulogu?

Priča je o dečaku, osobi, čoveku. Na publici je da odredi koliko to dete ima godina, na publici je i da kaže koliko je sati kad se ugasi svetlo, pa se opet upali i krene odmah druga scena. Ostavljeno je publici da sama određuje vremenski interval. Kod Petera Handkea mi se sviđa što tako postavlja stvari. Priča je o momku koga su pronašli 1828, na ulici, u Nirnbergu, i koji je u džepu imao pismo u kom je pisalo – Ovo dete morate da čuvate.

Niti se zna odakle je, niti kako je tu dospelo, ni čije je. Ne zna da oslovljava predmete, ne zna ništa, i polako grupa ljudi kreće da ga socijalizuje, da ga uvodi u život. Po mom mišljenju to je priča o nekoj slobodi, nekoj vrsti slobode – koliko smo mi na početku mali, slobodni, ne znamo ništa. Kada smo mali, mislimo da možemo da dajemo imena stvarima, onako kako mi želimo.

Sa rediteljem Milošem Lolićem smo radili najpre neke improvizacije, pričao nam je o 1968. godini i tome zašto je bitna, kod nas i u svetu, i kako senzibilitet iz tih nekih kultnih filmova, atmosferu, možemo da prebacimo u Kaspara. Gledali smo švedski film Songs from the second floor, i neke druge filmove. Tu mi se dopalo to što nekako i sedmi plan igra, nije zanimljivo samo ono što je u prvom planu.

To je Lolić uspeo da ubaci u predstavu – sve je onako svedeno, ne crtamo publici šta radimo, nego puštamo da publika bude voajer, da se malo napne da vidi šta se dešava. Da vidi tu sveščicu koju Rakočević suptilno izvuče da zapiše šta se dešava sa mnom. Tako da je bio jedan vrlo, vrlo zanimljiv proces. Do sada se nikad nisam susreo sa takvim načinom rada koji je Miloš Lolić nama ponudio.

Kako sredina oblikuje Kaspera? U kom pravcu želi da ga usmeri?

Kasper počinje sa jednom rečenicom – Ja bih želeo da budem onakav kakav je nekada bio neko drugi. Ta rečenica može da se tumači na mnogo načina. Polako ga uvode, daju mu neke nove rečenice, jedna rečenica može da se istumba napola, može da se zameni red reči, napravi inverzija. Kasper polako sklapa i druge rečenice, polako mu predmete poturaju pod nos, puštaju mu glasove sa zvučnika… Kao neka vrsta ogleda.

I ja sam stvarno uživao, cela ekipa je bila sjajna. U predstavi glume Petar Benčina, Nikola Rakočević, Sanja Marković, Anđelika Simić, Miša Samolov. Moja uloga je takva da sam sat i po na sceni, a ostali glumci rade svoj posao na izvanredan način, kako su lepo svedeni. Što je teško – pozorište uvek traži da si malo ekspresivniji nego na filmu, moraš da dobaciš negde. Ovde smo išli iz potpuno drugog ključa.

Za ulogu Kaspara dobio si i nagradu za lepotu govora. Sam govor u ovoj drami je veoma bitan – za dramu su kritičari davno naveli da se bavi autoritarnom moći jezika da oblikuje ljudsko iskustvo. Kako je izgledala tvoja geneza Kasparovog govora?

Bilo je mnogo teško, iz razloga što ti dođeš sa nekim znanjem sa fakulteta (antiklimaksi, klimaksi, blokovi, logički akcenti), a onda treba da kreneš da radiš predstavu od nule, da se ponašaš kao da ništa ne znaš. Meni je bilo zanimljivo da gledam kako da plešem sa tim govorom. Recimo, trebalo je da neke nebulozne rečenice, na primer – svegulje, drugojeda, biogud… nekako da ispunim da publici bude zanimljivo, da ne odu kući posle prvog čina. I nama je sve to bilo novo, bavili smo se tom genezom, time kako u stvari govor evoluira, i kako može ni iz čega da nastane nešto, što se na kraju pokaže kada Kaspar izađe iz te kutije, i obrati se ljudima.

U tim besmislenim izrazima ima emocija – moraš emocijom da pokažeš šta misliš. Jer rečenica nema nikakvo značenje, a moraš njom nešto da izraziš. Do poslednjeg čina kada ljudi od Kaspara naprave – mašinu. Ima taj jedan monolog od dvadeset i nešto strana na samom kraju drame, u kom je Handke napisao neku vrstu poezije.

Zbog čega je Kasper aktuelan danas?

Danas nam je sve instant, sve se brzo događa. Nemamo vremena da obradimo sve informacije u glavi – od društvenih mreža, preko milion serija koje ne stižemo do pogledamo, do novina, aplikacija… Ovde se dešava ista stvar. Po mom mišljenju, za moj lik, onaj koji branim na sceni, bilo bi bolje da ga nikad nisu ni pronašli, da je ostao negde u svom svetu, da kontemplira sam sa sobom. Mislim da je zato komad aktuelan. Borimo se da budemo slobodni, a nekako ne možemo. Mislim da nas društvo neminovno ukalupljuje, i pravi ograde oko nas. O tome sam aktivnije počeo da razmišljam kad smo krenuli da radimo ovu predstavu – kako nesvesno društvo na tebe, baš onako jako, utiče. Naravno da ti možeš na neki svoj način da se odupreš tome, da praviš neki svoj mikro svet.

Ovom predstavom si pomerio svoju glumačku lestvicu. Za koje predstave koje si ranije radio smatraš da su ti bile posebno značajne?

Svaka je značajna na svoj način. Prođeš neke razne vrste procesa, razne žanrove, radiš sa rediteljima koji imaju drugačije poglede. Drugačije daju indikacije, drugačije rade sa kolektivom. U Ateljeu sam radio Pet života pretužnog Milutina, na maloj sceni Osećaj brade, u BDP-u Ekvusa u režiji Marka Manojlovića. Ja volim i te eksperimentalne predstave koje su čudnije malo i za publiku i za mene. Nekako pronađem novo oruđe glumačko koje moram da koristim na sceni. Ali više volim ove gde je nekako tet-a-tet, gde je neki odnos međuljudski. Tu volim da čeprkam zašto se ljudi nekako osećaju, kako neke reči izgovorene u afektu utiču na osobu, i menjaju ceo neki tok, liniju koja vuče neki odnos. Bukvalno jedan zarez, pogled, ili povišena obrva mogu da okrenu odnos dvoje ljudi u potpuno nekom drugom pravcu.

Recimo, na maloj sceni u JDP-u igram u predstavi Natan Mudri. Tu igram đakona koji je pokvaren, gleda kako da se uliže, da se ubaci nekome, da pokvari stvari, odnose, kao neki Jago. Volim predstavu Ekvus Pitera Šefera, gde igram tog malog koji odlazi kod psihijatra – on oslepi sedam konja i odlazi kod psihijatra (igra ga Vojin Ćetković). Meni je lepo da tražim šta je navelo tog momka da uzme vile i oslepi sedam konja, kako se taj psihijatar bori da uzleči to dete, koje savete mu daje… Volim da pratim psihologiju i način razmišljanja ljudi.

Da li priželjkuješ neke uloge u pozorištu?

Siguran sam da priželjkujem ulogu koja je zahtevnija od Kaspara. Sad, koliko može zahtevnije od ovog… Nekako mi se rano desila ova uloga. Drago mi je da se desila, mislim da je došla u pravom trenutku. Mislim da glumcu dolaze uloge u trenutku kad je stvarno sposoban da ih iznese, u trenutku kad je glumački potkovan i zreo za tu ulogu. Sad ne bih voleo da nema ništa teže od ovoga, jer mi je tek 27 godina. Ako je ovo najteže, šta ću da radim sa 30-40. Priželjkujem nekog dobrog Šekspira, neke jake, svetle likove o kojima bih morao da sednem uveče i da razmišljam o njima. Sad sa Kasparom sam morao da čeprkam – što po sebi, što po njemu, što da povlačim paralele – šta je to možda isto kod nas dvojice, a da ne budem ja, naravno, nego – on.

Na televiziji si debitovao u seriji Čizmaši, a zatim su usledile uloge u drugim serijama u kojima si igrao buntovnike, antiheroje. Naveo si jednom prilikom da su te reditelji stavili u taj fah. Zbog čega?

Možda zbog mog fizičkog izgleda. Rano sam izgubio kosu, ćelav sam, imam ožiljak na licu. I onda me tako profilišu i stavljaju u te kalupe. Drugi razlog je taj što je neka vrsta hiperprodukcije, i reditelji se ne usuđuju da ti daju nešto drugo jer misle da nemaju dovoljno vremena da sa tobom rade, i prave od tebe nešto što bi ti mogao da ponudiš. I mislim da to glumcu ništa dobro ne donosi. Nije inspirativno kada znaš da ćeš raditi jedno te isto. Jedino drugačije što sam igrao bili su Čizmaši, i serija Urgentni centar, gde sam igrao hirurga. I to mi je bilo zanimljivo – da učim anatomiju tela na snimanju, ili kako se drži skalpel, ili kako se čovek intubira.

Kakve uloge na televiziji i filmu bi voleo da igraš?

Pa priželjkujem ulogu nekog mirnog čoveka, filozofa sa knjigom u ruci, naočarima, nekog ko će moći da razmišlja o pesmama, o ljubavi, o odnosima među ljudima, svemiru, zvezdama. Priželjkujem nešto tako.

Kako ti izgleda ovdašnja TV i filmska produkcija?

Na vrlo visokom je nivou. Mislim da smo pomerili neke granice. Nekako je i tehnologija doprinela da sve to izgleda bliže nekom Zapadu. Taj krimi žanr je odavno prisutan i popularan na Zapadu. Snima se i danas, ali sad je to nekako došlo i kod nas. I za to su zaslužni reditelji, kamermani, scenaristi, koji prate taj talas i donose ga kod nas. Dobro se snima, dobre su kamere, može svašta da se radi sa kamerom, a da glumac samo radi svoj posao.

Kako si doživeo prošlu godinu pandemije?

Trebalo je da radim jednu predstavu u JDP-u kojoj sam se radovao. Naišli smo na štit, prepreku, tu pandemiju. Pokušali smo da radimo, onda je nastupio lokdaun, pa su nas onda skroz zatvorili. Onda ništa, gledaš da nekako ne izgubiš kondiciju. Glumac mora, i kada ne radi ništa, da radi na sebi. Takav nam je posao. Može da se desi da radiš, a da onda dve godine posle toga – nema ničega. Tad je bitno da glumac ne padne, nego da čita dosta, gleda filmove, serije, da oplemenjuje svoj duh i telo. Kad dođe pravi trenutak, moraš da budeš spreman. Mislim da uvek moraš da budeš u niskom startu.

Drago mi je da se život vraća koliko-toliko u normalu. Već dugo smo u ovome, preko godinu dana. Nadam se da će i ove brojke što padaju krenuti nadole još više.

Šta sada radiš?

Sada radim na dva projekta, serija i film su u pitanju. Film je krimić, ali komedija – kroz krimi žanr se provlači baš dosta smešnih elemenata, komičnih, a serija je dobar triler. To treba da počnem da snimam. Čekam da izađu dva projekta – serija Pevačica, koju je režirao Miloš Kodemo, i serija Nečista krv, koju je radila This and That produkcija, i koja se očekuje u oktobru.

Miodrag Dragičević diplomirao je glumu na beogradskom FDU, a član je Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 2018. U ovom pozorištu igrao je u predstavama Lorencačo, Natan Mudri, Hotel Slobodan promet, Pod žrvnjem. U Ateljeu 212 tumačio je uloge u predstavama Osećaj brade, Pet života pretužnog Milutina, u BDP-u je igrao u predstavi Ekvus, a u Narodnom pozorištu u drami Ričard III. Na televiziji je tumačio uloge u serijama Pet, Urgentni centar, Jutro će promeniti sve, Ubice mog oca, Čizmaši. Glumio je i u filmu Izgrednici.

U JDP-u je dobio Godišnju nagradu JDP-a (kolektivna nagrada 2019), a početkom aprila ove godine Jugoslovensko dramsko pozorište dodelilo mu je nekoliko nagrada. Dobio je Godišnju nagradu za ulogu Kaspara u predstavi Kaspar Petera Handkea, u režiji Miloša Lolića. Za istu ulogu dobio je i Nagradu za lepotu govora „Dr Branivoj Đorđević”, Nagradu „Branka i Mlađa Veselinović“ Fondacije JDP-a za najbolje glumačko ostvarenje na sceni JDP-a u 2019. i 2020. godini, kao i Nagradu „Nebojša Glogovac“ za izuzetnu umetničku kreaciju mladog glumca. Reč je o novoustanovljenoj nagradi koja se ove godine dodeljuje prvi put, a koju Jugoslovensko dramsko pozorište dodeluje zajedno sa Gradom Beogradom.

Autor naslovne slike: Nebojša Babić