Robert B. Vajdi: Vonegatove lekcije o sadašnjosti

Dokumentarni film Kurt Vonegat: Otkačen od vremena biće prikazan na predstojećem 15. izdanju Beldocs festivala, koji se održava od 11. do 18. maja u Beogradu. Ovo ostvarenje duboko ponire u Vonegatov život i delo, kao i 25-godišnje prijateljstvo sa rediteljem koji ga je dokumentovao. Robert B. Vajdi govori o svom dokumentarcu, prijateljstvu sa čuvenim književnikom i detaljima iz njegovog života

Napisali ste pismo Kurtu Vonegatu 1982. godine, u kome ste mu predložili da napravite dokumentarni film. Snimanje s njim ste počeli 1988. godine. Da li ste osetili kako je tokom vremena nivo opuštenosti između vas dvojice porastao?

Da. Njegova ćerka Nanet je došla u Indijanapolis kada sam snimao Kurta 1994. godine, i u tom trenutku smo već na mahove snimali šest godina. Ona je rekla: „Nikad nisam videla da je moj otac tako opušten tokom intervjua ili ispred kamere”. Štampani intervjui su jedno, a snimanje kamerom potpuno drugačija stvar. Do tog trenutka Kurt i ja smo proveli dosta vremena zajedno i postali prijatelji. Bila je zatečena količinom smeha.

Jedan od motiva kojem se vraćate u dokumentarcu su otisci ruku Kurta i njegove porodice u cementu, ispred njegove kuće iz detinjstva. Deluje kao da je to ključ za Vonegata – ti otisci zamrznuti u vremenu.

Bili smo oduševljeni tim pronalaskom. Kada smo stigli, jedva je čekao da ode do te strane kuće da vidi da li su još uvek tu. I bili su. Onda sam ga pitao kome pripadaju ti otisci. Znao sam da ću taj momenat iskoristiti da uvedem članove njegove porodice u film. Moram da odam priznanje i montažeru Vilijamu Nilu na ideji da se vrati tom snimku dok saznajemo sudbine tih likova.

Vonegat je patio od tuge, između ostalog i zbog svog iskustva u Drezdenu tokom Drugog svetskog rata i užasnih gubitaka u porodici. Da li ste tu nit hteli da naglasite u filmu?

Svakako da je bilo bola i gubitaka u njegovom životu i delima, tako da je bilo neizbežno da se ta melanholija provuče kroz film. U njegovim knjigama se ona vidi kroz tekst, a nekada je provučena između redova. Ali lepota njegovih dela je u klišeu – jednog trenutka se zaplačete, a već sledećeg minuta se smejete. Humor, tragedija i njihova mešavina čine veoma distinktivno obeležje njegovog izraza. Interesantno je da je on uvek umanjivao ulogu Drezdena u proceni vlastitog karaktera. U filmu kaže da su psi u Indijanapolisu, u komšiluku gde je odrastao, više uticali na njega nego bombardovanje Drezdena. Naravno, njegova deca na to nisu nasela.

Većina Vonegatovih knjiga nisu bile adaptirane za film. Da li je to neka vrsta komplimenta, što je njegove knjige teško adaptirati?

Prvi ću reći, kao najveći Vonegatov fan na svetu, da ne treba sve njegove knjige adaptirati u filmove. Kurt i ja smo jednom prilikom razgovarali o tome. On je rekao: „Moja generacija pisaca nije pisala imajući u planu kasnije scenarije. Nismo razmišljali na taj način”. Njegovi savremenici su bili Gor Vidal, Norman Mailer, Džozef Heler, Ježi Kosinski, Vilijam Stajro – ta generacija. Bilo je sjajnih filmova snimljenih po njihovim knjigama, ali oni ih nisu pisali za filmove. Mnogi današnji pisci razmišljaju obrnuto i pišu knjigu imajući u vidu i scenario.

Vonegat je umro 2007. godine, ali šta mislite da bi rekao o poslednjih četiri ili pet godina u SAD?

Još uvek se može mnogo toga naučiti o sadašnosti iz njegovih dela. Sve je tamo. Tokom godina vladavine Džordža Buša govorio je: „Vreme je da se baci peškir u ring”. Njegov stav je bio: „Neću još dugo, tako da neću ni morati da se bavim svim ovim, ali već smo prošli tačku nakon koje nema povratka”. Govorio je o tome kako se kreću političke prilike, ali i o šteti koju kontinuirano pravimo našem okruženju. Njegova ćerka Nanet i ja smo želeli da on doživi Obaminu inauguraciju. To bi mu se dopalo.

Mislite li da bi imao nadu da se stvari mogu promeniti?

U suštini, Kurt je govorio da možemo da drmamo naš kavez koliko hoćemo, ali da je šteta već učinjena. To ne znači da se ne treba truditi, ali treba se suočiti da u nekom trenutku nemate gde dalje. U Kurtovim intervjuima, u tih poslednjih par godina, nije se više ni trudio da se našali oko svega toga. Iz tog perioda je često ponavljan njegov citat: „Imuni sistem Zemlje pokušava da nas se otarasi – i treba!”. Govorio je: „Mi smo užasne životinje”. To je bio čovek koji se bavio kulturološkom antropologijom na koledžu.

Gotovo sve njegove knjige i danas su čitane, zar ne?

Apsolutno. Njegov čitav opus, od prvog romana do poslednje knjige, i dalje se štampa u novim tiražima, širom sveta, na svim mogućim jezicima.

Da li je on to cenio?

Jeste, na određenom nivou. Ali uvek je i umanjivao vlastiti značaj. Uvek je insistirao na tome da „niko više ne čita”, ali konkretno je mislio na to da niko ne čita njega. Jednom mi je napisao u pismu: „Moje knjige su garažna rasprodaja na rubu superbrzog auto-puta”. U suštini je stavljao do znanja da život ide dalje i da postoje drugi pisci i druge stvari koje interesuju ljude, a da su njegove knjige postale mali antikviteti. Pretpostavljam da nije gledao izveštaje o autorskim tantijemama jer oni nisu bili tačni ni onda ni sada.
Nadam se da će ovaj film to ilustrovati na neki način. Takođe bi trebalo da gledaoca natera da se oseća kao da je upravo proveo ili provela dva sata sa jednom od najzabavnijih, najpametnijih, najkreativnijih osoba koju bi ikada poželeli da upoznaju.

Naslovna fotografija: kadar iz filma Kurt Vonegat: Otkačen od vremena / Promo