Silvija Gribaudi: Ironija se bruši bezgranično

Neoklasična skulptura Tri gracije, koju je Antonio Kanova stvarao između 1812. i 1817. godine, postala je univerzalna oznaka lepote, proporcija i mere, ali i inspiracija za komad Venecijanke, Silvije Gribaudi. Baš taj komad dobio je nagradu za najbolju produkciju savremene igre prošle godine u Italiji. Između stvarnosti i fikcije, Gracije koračaju kroz vreme, prateći partiture Vivaldijeve i Štrausove muzike, elektronski zvuk Matmosa i hipnotičke eksperimente Kudlama, vodeći gledaoca putem koji ne razjašnjava, već dodatno komplikuje odnos i prirodu likova. Gracije istražuju sve što je površno u današnjem društvu, insistirajući na korenitoj suštini i nudeći koncept gracioznosti koji će svakoga nasmejati. To je skulpturalni, pop komad koji istražuje različite nijanse konkretne i drske lepote, one koja može poništiti sve estetske standarde.

Pred nastup na 17. Beogradskom festivalu igre, u Ateljeu 212, razgovaramo sa Silvijom Gribaudi.

Umetnica ste koja zaista intenzivno nastupa i predaje. Na koje ste svoje delo ili delovanje najponosniji?

Komplikovano je odrediti. Recimo da se stalno trudim da napredujem, pa mi je svako iskustvo dragoceno. Trenutno sam fokusirana na komad Gracije, jer je to predstava koju zaista često izvodim. Gracije su rezultat timskog rada. Momci na pozornici nisu samo neverovatni igrači, već i predivna ljudska bića koja svojim prisustvom i kvalitetom podržavaju i unapređuju projekat. Međutim, sigurna sam da Gracije ne bi bile to što jesu bez iskustva koje sam ponela iz svojih prethodnih koreografskih faza. Na primer, komad Koje godište ti glumiš? iz 2014. godine, sa divnim Domenikom Santonikolom, sedamdesetogodišnjakom na sceni, a zatim komad R.OSA sa lepom Klaudijom Marsikano, sa kojim smo gostovali i na Beogradskom festivalu igre… Takođe, svi oni društveno odgovorni projekti koje smo razvijali u malim i velikim sredinama, u Italiji i inostranstvu… Iskustva su važna za trenutno i buduće umetničko delovanje.

Vaši nastupi i projekti često se odvijaju na ulicama i javnim mestima. Zašto Vas zanima kreiranje na specifičnim lokacijama? Kakvu inspiraciju tražite izvodeći predstave na tim mestima?

Kontakt sa stvarnošću mi omogućava da proletim kroz poetske slike. U ljudima, u svakodnevnom životu, na svakodnevnim mestima pronalazim sukobe i harmonije koje grade ironičan, komičan koreografski rezultat. Humor treba da bude neraskidiva komponenta u dijalogu sa ljudima i stvarnošću koja nas okružuje.  

Pravite i komade koji su namenjeni „specifičnim telima”. To je pomalo i tema kojom se bave Gracije. Zbog čega Vas inspirišu tela koja su estetski udaljena od tela koja obično vidimo u produkcijama umetničke igre?

Gracije su inspirisane skulpturom Tri gracije. Antonio Kanova u ovom delu preispituje mitološku temu gracija, Zevsovih ćerki. To su Aglaea, Eufrosinja i Talija, tri dobre boginje koje šire sjaj, radost i prosperitet u ljudskom i prirodnom svetu. U mojoj verziji, gracije su predstavljene kroz tri idealna muška tela, sjajnih igrača. To su Mateo Markezi, Andrea Rampaco i Siro Đuljermi, ali i kroz žensko telo, jedne prosečne, sredovečne žene. Mislim da je veoma zanimljivo nastaviti umetničko istraživanje i stvaranje u kojem naša tela otvaraju dijalog o društvenim klišeima, ali i o svetu umetničke igre.

Vaš rad obično sadrži mnogo humora i ironije, često i samo-ironije. Šta mislite, da li ironija dolazi sa godinama?

Ironiju posedujemo svi, i ona se može brušiti bezgranično. Pitanje je da li svi imaju jednake receptore da je razumeju, prouče i prihvate, ali se svakako kapaciteti povećavaju sa godinama. Ako vas zanima da je oslušnete, ironija može biti lekovita.

Publika Beogradskog festivala igre bila je ushićena gledajući Vaš komad R.OSA pre nekoliko godina. Šta možemo očekivati od Gracija?

Dosledno praćenje koreografskog i dramaturškog puta čiji je cilj istraživanje igre i humora, može dovesti do razmišljanja o konceptu lepote i našeg prosuđivanja. Zato, razmislite unapred o tome šta je za vas idealna lepota… I, vidimo se uskoro!